Камиказе и разбијање мита о фанатизму
Последње недеље Другог светског рата у Јапану, које су кулминирале атомским бомбама, западна пропаганда је често приказивала као период "пропалог фанатизма" и "испраног мозга", посебно кроз акције камиказа пилота. Међутим, искуства многих, као што је Тадао Хајаши, 24-годишњи студент који је написао потресне последње редове пре него што је полетео у ништавило, нису се уклапала у клишеје неразумног ултранационализма. Уместо тога, постоје докази о псовању вођа, побунама у касарнама, па чак и о пилотима који су намерно рушили своје авионе у море. За многе студенте, извучене из живота посвећеног Гетеу, Флоберу и марксизму, њихова трагична ситуација била је испуњена конфузијом и контрадикцијама, те су користили своје елитно образовање да пронађу смисао у наметнутој смрти, далеко од празних војних слогана.
Филозофски корени јапанског ултранационализма
Јапански интелектуалци су, још од 1890-их, изражавали дубоку забринутост да увоз западне технологије и културе неизбежно доноси и западну метафизику, епистемологију и нихилистички хипер-индивидуализам, чиме Јапан ризикује да заборави себе. Ова анксиозност је, у ратном контексту, претворена у позив на оружје. У потрази за аутентичним "јапанским" филозофским одговором, студенти су се окретали мислиоцима чији су се концепти све више усмеравали ка бојном пољу. Ово је била посебно изражено у Кјото школи филозофије, чији је оснивач Китаро Нишида, користећи зен будизам, покушао да супротстави западном "битисању" свој концепт "апсолутног ништавила" – несхватљивог "места" или хоризонта из којег настају и битисање и небитисање, и које је поистоветио са Богом.
Нишида и Танабе. Прелазак линије између метафизике и политике
Нишидин концепт апсолутног ништавила имао је потенцијал да оспори само ограничење концептуалног сазнања, али у ратном контексту, он и његове колеге су дозволили да апстрактне идеје поприме моћан политички облик. Хаџиме Танабе, Нишидин пријатељ и ривал (који је студирао код Хајдегера), отишао је даље, тврдећи да се пошто се Бог (апсолутно ништавило) не обраћа директно појединцу, спасење појединца мора остварити посредством нације и друштва. Овај став се, у јеку ратне кризе, радикализовао до тога да је Танабе прогласио: "Наша нација је врховни архетип постојања" и симболизација у цару је чинила неопходном чак и смрт у служби нације. Танабеове идеје су постале ослонац за војну пропаганду, а пилот Хајаши је у свом дневнику са одушевљењем записао да је једино спасење "схватити да човек мора умрети".
Танабеово покајање и "апсолутна критика разума"
Како се рат ближио крају, Танабе је био парализован у потрази за рационалним одговором на питање како окончати сукоб, што га је довело до сламања разума и воље. Ово стање је назвао занге (покајање) – потресан сусрет са "апсолутним ништавилом", не као статичним "местом", већ као динамичном "Другом-силом" (слично шиншу будизму). У тренутку покајања, Танабе се одрекао својих ултранационалистичких тврдњи и иза сцене је радио на окончању рата. За његове послератне критичаре, овај заокрет је дошао прекасно. Међутим, Танабе је инсистирао на томе да људи не могу једноставно одустати од разума, већ морају да га користе "пуним гасом" све док он сам не одустане – док се човек не нађе "тотално понижен" и без утешних прича.
Слика људског стања. Смрт и поновно рађање
Танабеово искуство није било једноставна прича о преобраћењу "из таме у светло", већ комплексна слика људског стања ухваћеног између нежељеног слома у занге и нежељеног преобликовања делова. Он је увидео да се људски его увек изнова појављује, покушавајући да присвоји свако ново искуство или идеју. Стога, Танабеова потрага за аутентичном "јапанском филозофијом" завршила је са сликом људског стања као ухваћеног између смрти и поновног рођења, а не као филозофија смрти или прерођења. Његово оклевање да се јасно извини због свог ратног мишљења можда је произашло из убеђења да брза покајања и "извлачење црте испод прошлости" једноставно не трају, те да ће се "тама вратити" пре или касније.
0 Коментари