Бекон, Френсис

Живот, политика и пад Френсиса Бекона

Френсис Бекон (1561–1626), виконт Сент Олбанс, био је енглески државник, есејиста и филозоф науке. Потекао је из угледне породице, студирао је на Кембриџу и Грејс Ину, али га је смрт оца оставила у релативном сиромаштву, што га је усмерило ка политичкој и правној каријери. Упркос великој способности, високе положаје је достигао тек након доласка Џејмса I 1603. године, поставши генерални правобранилац, лорд-чувар Великог печата и на крају лорд-канцелар. Међутим, 1620. године осуђен је за примање мита и смењен са јавне функције. Преостатак живота посветио је свом главном пројекту: успостављању новог темеља и програма за стицање знања.

Визија нове науке и „Велика обнова“

Беконов животни пројекат, познат као „Велика обнова наука“ (Great Instauration), био је мотивисан уверењем да ће правилно вођена наука довести до побољшања материјалних услова живота. Његова визија науке била је да она мора бити експериментална и систематска. Главни радови који чине овај пројекат укључују „Унапређење учења“ (The Advancement of Learning, 1605), „Нови органон“ (Novum Organum, 1620) и постхумно објављену „Нову Атлантиду“ (New Atlantis, око 1610), где описује своју идеалну научну заједницу. Критикујући традиционалну Аристотелову филозофију и неефикасне емпиријске праксе (попут алхемије), Бекон је заговарао експерименталну методологију поредећи научнике са пчелом – која сакупља материјал (експерименте) и трансформише га (систематска индукција).

Методологија индукције и „идоли“

Беконова научна методологија је наглашавала строге принципе индукције као начина за стицање научног знања из експерименталних налаза. Његов систем се ослањао на веровање да се истина о природи може открити ако се људски ум ослободи заблуда које је он назвао „идолима“. Ови идоли су производ палог стања човека, а исправним индуктивним поступцима може се, барем делимично, обновити „однос између ума човека и природе ствари“ у његово првобитно стање (пре пада). Иако су га касније критиковали због одбацивања спекулативних хипотеза и математике, Бекона су његови савременици, а посебно рани чланови Краљевског друштва (основаног по његовим начелима 1662. године), изузетно ценили.

Есеји и политичка филозофија

Током Беконовог живота, најчитанија дела била су „О мудрости старих“ (De sapientia veterum, 1610), где је понудио рационалне реинтерпретације класичних митова, и његови „Есеји“, објављени у више издања између 1597. и 1625. године. Есеји су афористичног стила и световног садржаја. Попут Макијавелија, коме се дивио, Бекон је настојао да опише политички свет онаквим какав јесте, а не онаквим какав би требало да буде. Есеје је сматрао „поновним стварањем својих других студија“, али они су у његовој шеми имали улогу материјала за „грађанско знање“, грану „људске филозофије“.

Религија, наука и аутономија знања

Беконови ставови о религији су сложени. Иако је у својим раним „Светим медитацијама“ испољавао веру, у самим есејима религија је често представљена као користан друштвени цемент који доприноси стабилности државе. Поред Аристотелове филозофије, одбацио је и схоластичку традицију у теологији. Непрестано је наглашавао неопходност раздвајања проучавања науке и религије: истине науке се откривају у Божјим делима, док се истине морала и религије откривају у Божјој речи (Светом писму). Ипак, његова филозофија је прожета и теолошким елементима (попут стања човека након Пада), а његова „Нова Атлантида“ проткана је мистичним хришћанством. Његово инсистирање на аутономији науке и њеном систематичном уређењу донело му је дивљење мислилаца Просветитељства попут Волтера и Д’Аламбера, који су га с правом сматрали једним од оних који су омогућили Просветитељство и предсказали технолошко доба.