Постанак и контекст „Бхагавад Гите“
„Бхагавад Гита“ („Песма Господња“) је санскритски текст чије датирање варира међу научницима од 2. века пре н.е. до 3. века н.е. или касније. Она чини део знатно дужег епа, „Махабхарата“ („Велика прича о Бхаратиним потомцима“), који приповеда о рату за наслеђе између ривалских рођака. Радња Гите смештена је непосредно пред почетак рата, где Арџуна Пандава, највећи ратник стране која ће победити, доживљава слом ужаса видевши своје рођаке и учитеље у противничким редовима, те жели да одустане од борбе. Централни део дела је дијалог између Арџуне и његовог кочијаша Кришне Васудеве, који се током разговора открива као Господар универзума у људском облику. Током осамнаест поглавља, Кришна убеђује Арџуну да се поново прихвати оружја, објашњавајући му метод како може да испуни своју дужност за добробит света, а да притом не угрози своје егзистенцијалне и постморталне изгледе.
Филозофија акције, дужности и невезаности
Кришна излаже учење да је душа вечна и неповредива, док је смрт тела неизбежна, након чега душа узима друго тело. Арџунина дужност је да испуни своје обавезе припадника класе кшатрија, односно ратничке и владајуће класе. Међутим, од њега се очекује да своју дужност извршава у ставу невезаности, немотивисан могућим резултатима, било у овом или у загробном животу. Уобичајено, акције одређују околности поновног рођења душе, али ако се акција извршава у дисциплинованом, дужном и незаинтересованом духу – духу јоге – тада се „ропство акције“ раствара, а душа се не рађа поново. Кришна објашњава да је потпуно одрицање од акције немогуће, те да се дужности морају обављати у духу жртве како би се свет одржао и као пример другима. Кришна открива да он сам стоји иза процеса света, да је порекло четири друштвене класе (варне) и њихових дужности, и да савршено оличава став који Арџуну позива да усвоји. Одвајањем страсти и ега од својих активности, душа се ослобађа и поново се придружује Кришни, чиме престаје циклус поновног рођења.
Теологија Кришне и значај теофаније
Кришнина објашњења су сложена и уводе концепте попут сатва (бистрина, чистота, истина), једне од три међусобно измешане нити које чине психофизички свет. На Арџунино питање шта се дешава ако неко покуша духовну праксу (јогу) али не успе, Кришна одговара да се духовна дисциплина наставља у следећем земаљском животу. Кришна наводи да је најбољи начин да се делује у његовом духу тај да се зна да је то Кришнин пут. То знање, и из њега проистекла лична преданост, довољни су за успех. У једанаестом поглављу, на Арџунин захтев, Кришна открива своје право трансцендентално ја, дарујући Арџуни божански вид. Приказује се као свепрождируће Време, које уништава или ће ускоро уништити Арџунине рођаке и снаге спремне за рат. Ова теофанија (божанско откривење) изгледа да директније утиче на Арџуну него Кришнине речи мудрости, уверавајући га да ће победити јер је то божански план, те да ће он бити само инструмент тог плана.
Утицај и интертекстуални контекст списа
Кришнина учења су прилагођена Арџуниној ситуацији, али и члановима првобитне публике Бхагавад Гите и њиховој ситуацији. Текст детаљном расправом о ведској ритуалној традицији представља одговор на алтернативне покрете, попут раног џаинизма и будизма, који су подстицали појединце да се одрекну друштвено-политичких и ритуалних улога како би избегли поновно рођење које би проистекло из њихових акција у тим улогама. Кришнина техника је дозвољавала испуњавање социоструктурних дужности чак и док се тежи ослобођењу душе. Слично томе, Кришна користи широк спектар савремених интелектуалних дискурса и техничких вокабулара, што се може разумети као одраз интертекстуалне експертизе складатеља Гите и сврхе њиховог пројекта у њиховом културном окружењу. Прецизност вокабулара текста одјекује кроз нагомилане сценарије извођења, с обзиром на то да је дијалог преношен кроз више наратора и генерација пре него што је постао текст који данас постоји у рукописној традицији од 700 стихова.
Утицај кроз векове и модерна релевантност
Упркос нагласку на централној позицији Кришне и његовом излагању о сотириолошкој непотребности одрицања, мало је доказа да је Бхагавад Гита имала велики утицај у антици на ширење брахманске социјалне идеологије или популаризацију преданости Кришни. Вековима након свог завршетка, Гита, издвојена из Махабхарате, постала је један од фундаменталних текстова за ведантске филозофе. У том контексту, коментари на њу (најважнији су од Шанкаре из 8/9. века, Рамануџе из 12. века и Мадхве из 13. века) функционисали су као оквир за представљање сопственог система мишљења – недуалистичке, модификоване недуалистичке и дуалистичке онтологије. Међутим, сугерише се да је Бхагавад Гита заиста постала кључни верски и историјски текст у модерном периоду, у контексту колонијалне културне политике. Током Британског Раџа, европски научници и водеће хинду личности попут Тилака, Ауробинда и Гандија наглашавали су Гиту, црпећи инспирацију из њеног предратног окружења као извора за активну борбу. На тај начин, Бхагавад Гита је стекла статус модерног духовног класика са трајним импликацијама, пружајући космички контекст за разумевање чак и најстрашнијих покоља.
0 Коментари