Девет најгорих римских царева: владавине обележене хаосом и окрутношћу
Римско царство је изнедрило слављене владаре попут Октавијана Августа и Трајана, али свако златно доба имало је и своје мрачне стране. Историја бележи девет царева чија је владавина оставила траг страха, сујете, насиља и колапса. Од заблуда о божанском статусу до непромишљених ратова и политичких чистки, сваки од њих је оставио ожиљке који су надживели њихове владавине, подсећајући нас да царства пропадају не само због спољних инвазија већ и због неуспеха оних којима је поверено вођство.
Тиберије, Калигула и Нерон: Јулијевско-Клаудијевска династија у паду
Тиберије (14-37. н.е.) је започео владавину стабилно, али се повукао на Капри, одакле је владао кроз Сејана, чија је владавина била обележена чисткама и суђењима за издају. Умро је 37. н.е., остављајући сумњичав сенат. Његов наследник, Калигула (37-41. н.е.), брзо је запао у болест која је променила његово понашање; захтевао је да га обожавају као живог бога, издавао бизарне наредбе попут напада на море, и тешко је опорезивао становништво. Убијен је у завери преторијанаца 41. н.е. Нерон (54-68. н.е.) је на власт дошао млад, али је његова владавина била обележена насиљем и паранојом. Наредио је убиство мајке, за пожар у Риму 64. н.е. окривио хришћане и покренуо прве велике прогоне. Његова екстраваганција и јавни наступи сматрани су срамотним. Суочен са побуном, извршио је самоубиство 68. н.е., окончавши Јулијевско-Клаудијевску династију и изазвавши грађански рат.
Домицијан и Комод: ауторитарност и гладијаторски спектакл
Домицијан (81-96. н.е.) је наследио свог брата Тита и почео обећавајуће, али је брзо постао ауторитаран, захтевајући да га зову „господар и бог“ (dominus et deus). Вршио је чистке у Сенату, организовао масовна погубљења и ослањао се на доушнике. Убијен је 96. н.е., а његово име је обрисано из јавних евиденција путем „damnatio memoriae“. Комод (180-192. н.е.), син Марка Аурелија, био је више заинтересован за наступе у арени као гладијатор него за државништво. Прогласио се богом Херкулом, преименовао Рим по себи и дозволио корупцију. Отрован је, а затим задављен 192. н.е., што је довело до „Године пет царева“.
Диоклецијан, Елагабал и Каракала: реформе, верски фанатизам и параноја
Диоклецијан (284-305. н.е.) је преузео власт у кризи и увео реформе попут Тетрархије (подела царства на четири владара) и Едикта о максималним ценама. Међутим, његово најмрачније наслеђе је Велики прогон хришћана који је почео 303. н.е. Добровољно се повукао 305. н.е., што је довело до грађанског рата. Елагабал (218-222. н.е.) је постао цар са 14 година и покушао да сиријског бога сунца уздигне на врховни положај у Риму, што је изазвало гнушање. Његова контроверзна понашања и бракови довели су до тога да га војници убију 222. н.е. Каракала (198-217. н.е.) је почео владавину убиством свог брата Гете и хиљада његових присталица. Доделио је римско држављанство свим слободним мушкарцима да би повећао пореске приходе. Његова параноја и војне кампање исцрпеле су финансије Рима, а убијен је 217. н.е.
Хонорије: симбол пропадања Западног римског царства
Хонорије (395-423. н.е.) је постао цар са десет година. Након погубљења његовог генерала Стилихона 408. н.е., царство је почело да се распада. У 410. н.е., Визиготи су опљачкали Рим под Аларихом, а Хонорије није понудио никакав видљив одговор, остајући у Равени. Током његове владавине, Британија и Галија су се отцепиле од римске контроле. Године 418. н.е., дозволио је Визиготима да се населе у Аквитанији, што је био доказ да Рим више није могао да наметне своју власт. Умро је 423. н.е., остављајући Западно римско царство растрзано и на издисају, симболизујући крај једне ере.
