Трагична судбина Сушиле Мурму, која је након више од две деценије боравка у прихватилишту у Калкути коначно пронашла своју породицу, разоткрива дубоке друштвене и верске поделе које су је деценијама држале у изолацији. Ова старица је нестала из свог села Дахупагар у држави Џарканд након смрти супруга, а главни разлог њеног изгнанства била је њена хришћанска вера коју је прихватила још пре удаје. Локално становништво и комшије тада нису желели да дозволе жени хришћанске вероисповести да остане у њиховој средини, што је довело до њеног лутања и на крају смештања у дом који воде Мисионарке милосрђа још 2001. године.
Иако је Сушила годинама чезнула за својом породицом и често помињала мужа који је био Хиндус и пољопривредник, поновни сусрет са сином Маданом Бесром донео је неочекивано суров обрт. Путем видео позива, који је организовао радио-клуб из Западног Бенгала, син је изричито одбио да прими мајку назад у дом уколико она не пристане на конверзију у хиндуизам. Мадан је инсистирао на томе да су његов отац и деда били Хиндуси, те да мајчино хришћанство представља препреку која би изазвала озбиљне проблеме унутар њихове заједнице и самог домаћинства.
Став сина и остатка села према вери мајке показује колико је верски идентитет пресудан за припадност овој заједници, чак и када је реч о најближим сродничким везама. Мадан је истакао да је његов отац након женидбе почео да носи крст, али је тврдио да то никада није значило истинску промену вере, већ је остао веран својим коренима. Из тог разлога, он види мајчино одбијање да се врати хиндуизму као директну препреку за њен повратак, страхујући од реакције околине и нарушавања породичног мира у селу где хришћанство није било добродошло.
Упркос дугој раздвојености и жељи за домом, Сушила Мурму је показала изузетну духовну чврстину и достојанство, одбацивши синовљев ултиматум без оклевања. Иако је већи део њених сећања на догађаје који су довели до њеног доласка у Калкуту избледео, њена верска убеђења остала су непоколебљива. Она је јасно поручила сину да не намерава да мења своју веру чак и ако то значи да се никада неће вратити у своје село, чиме је прихватилиште у којем је провела четврт века дефинитивно остало њена једина истинска сигурна лука.
Читав случај изазвао је пажњу локалних власти и полиције, али остаје нејасно како ће се ситуација даље развијати с обзиром на дубоко укорењене предрасуде. Представници локалне самоуправе и полицијски службеници изјавили су да ће посетити село и разговарати са породицом како би покушали да реше овај хуманитарни и друштвени проблем. Ипак, драма Сушиле Мурму сведочи о томе како хришћанска вера може постати непомирљив камен спотицања у срединама где се верски ексклузивизам ставља испред елементарне људске емпатије и мајчинске љубави.