ШТА ЧИТАТИ? Свети језик, свети свет. Јединство библијске и филозофске херменеутике

Sacred Language, Sacred World. The Unity of Scriptural and Philosophical Hermeneutics, By: Joshua D. Broggi, 232 Pages, Hardcover, Published By: Bloomsbury T&T Clark, Published: December 2015

Херменеутичко јединство Писма, традиције и разума

У свом делу „Свети језик, свети свет”, Џошуа Д. Броги предузима амбициозан задатак обједињавања Светог писма, традиције и разума кроз призму филозофске и текстуалне херменеутике. Брогијева основна теза јесте да интерпретација није изолован чин, већ је нераскидиво повезана са светом који читалац већ настањује, што значи да поглед на свет унапред одређује начин на који се текстови разумеју. Он тврди да је раздвајање Писма, традиције и разума јалов посао, јер они представљају јединствен феномен, а сваки покушај њиховог разграничења је само вежба у апстракцији. За Брогија је читање било ког текста, а нарочито светог, јединствена акција која се не може посматрати изван контекста проживљене стварности.

Реинтерпретација Хајдегера и Гадамера

Своје тврдње аутор оправдава специфичним читањем Мартина Хајдегера и Ханса-Георга Гадамера, најутицајнијих херменеутичких филозофа 20. века, поново присвајајући њихове идеје на начин који је неуобичајен за традиционалну теологију. Броги тврди да Хајдегерова мисао превазилази егзистенцијалну сумњу и фокусира се на то зашто ствари уопште имају значење у релацији са светом, док код Гадамера проналази доказе да прошлост и садашњост не чине два независна хоризонта, већ један јединствени. Према Брогију, Гадамер показује како се формира специфичан свет читаоца, сугеришући да је разумевање увек укорењено у историјском и језичком контексту који омогућава смисао.

Контекстуално присвајање и значај насељеног света

Практичну примену ове теорије Броги илуструје кроз пример кимбангуиста у Конгу, чије се читање Светог писма драстично разликује од европског, наглашавајући да су оба приступа дубоко укорењена у сопствене културне контексте и обавезе. Аутор сматра да је неоправдано једно тумачење прогласити исправним, а друго погрешним, јер је немогуће иступити из сопственог погледа на свет. Закључак дела је да филозофска и текстуална херменеутика морају радити заједно како би хришћани разумели како Писмо ствара значење, при чему се мора уважити јединство Писма, традиције и разума унутар насељеног света. Ово дело представља врхунско достигнуће за теологију и филозофију, нудећи прецизну и приступачну анализу која премошћује јаз између текста и егзистенције.