Историја и порекло јеврејске присутности у Јерменији
Јеврејско присуство у Јерменији датира још из паганског периода, пре скоро два миленијума, а значајно је појачано током владавине Тиграна Великог у 1. веку пре нове ере, који је након повлачења из Палестине са собом довео око 10.000 јеврејских заробљеника. До четвртог века нове ере, хеленистичке јеврејске миграције су додатно порасле, а неки градови су тада имали већинско јеврејско становништво које је говорило грчким језиком и користило Септуагинту. Као кључни материјални доказ дуговечности ове заједнице истиче се средњовековно јеврејско гробље у Јегегису из 13. и 14. века са скоро 100 надгробних споменика на хебрејском и арамејском језику. Након руско-персијског рата 1828. године и анексије Источне Јерменије Руском царству, уследили су нови таласи миграција пољских и иранских Јевреја, док је током Другог светског рата Јерменија постала уточиште за многе који су бежали из западних делова Совјетског Савеза, чиме је заједница достигла свој врхунац од око 10.000 људи крајем педесетих година прошлог века.
Савремено стање и демографски пад јеврејске заједнице
Након либерализације емиграционих закона Михаила Горбачова и каснијег распада Совјетског Савеза 1991. године, јеврејска популација у Јерменији доживела је драстичан пад услед масовног исељавања у Израел, пре свега из економских разлога. Процењује се да је само између 1992. и 1994. године отишло више од 6.000 људи, остављајући за собом малу заједницу која данас броји свега неколико стотина чланова, углавном концентрисаних у Јеревану. Заједницу предводе Рима Варжапетијан-Фелер и главни рабин Гершон Бурштејн, који напомињу да су прецизни бројеви тешко одредиви због високе стопе мешовитих бракова. Упркос малом броју, Јевреји у Јерменији истичу висок степен социјалне прихваћености и сигурности, а 2006. године је у Јеревану подигнут заједнички споменик жртвама Холокауста и геноцида над Јерменима као симбол узајамног разумевања и заједничке историјске патње два народа.
Јермени у Израелу. Историјска и локална заједница
Јерменска заједница у Израелу је мала и историјски специфична, подељена првенствено на две групе које су се населиле у Палестини пре стварања државе Израел 1948. године. Прву групу чине „кагакатси хајер” (локални Јермени), потомци ходочасника који су стизали још од 4. века након што је Јерменија прихватила хришћанство, док другу групу чине „зувар” (посетиоци), потомци преживелих у геноциду над Јерменима из периода 1915–1923. Већина ових православних хришћана живи у Источном Јерусалиму, тачније у Јерменској четврти Старог града, где чувају своју традицију унутар верских институција попут Саборне цркве Светог Јакова. За ове групе, очување јерменског идентитета и залагање за међународно признање геноцида над њиховим народом представљају кључне стубове опстанка у комплексном политичком окружењу Блиског истока.
Дефиниција идентитета према халахи у израелском контексту
За јеврејске породице које су емигрирале из Јерменије у Израел након 1991. године, питање друштвеног статуса и идентитета дубоко је повезано са верским законом, халахом. Према овим прописима, јеврејски идентитет се преноси искључиво према мајчиној линији, што у случају мешовитих бракова ствара занимљиве демографске обрасце: деца јеврејских мајки и јерменских очева сматрају се Јеврејима иако често носе јерменска презимена, док се деца јеврејских очева и јерменских мајки сматрају Јерменима упркос јеврејским презименима. Иако већина ових имиграната течно говори јерменски језик и слабије влада хебрејским, они који су званично признати као Јевреји имају пуна грађанска права, укључујући службу у израелској војсци и полицији. Већина ових породица настанила се унутар „Зелене линије” у градовима попут Петах Тикве, Ашдода и Хаифе, чиме су се интегрисали у ширу категорију имиграната из бившег СССР-а.
Културна интеграција и међугенерацијски јаз
Међу јеврејским имигрантима из Јерменије у Израелу приметна је значајна разлика у културној припадности између генерација, где млађи појединци углавном говоре хебрејски и потпуно се идентификују са израелском државом, често показујући равнодушност према „јерменском питању”. Насупрот њима, старија генерација остаје активна у неговању својих корена, што је довело до подизања меморијала за жртве јерменског геноцида у Петах Тикви 2020. године. Иако не постоји јединствена „јерменска јеврејска заједница” која би објединила све групе, многи чланови мешовитих породица задржавају двоструку праксу — посећују Јерменску православну цркву у Тел Авиву или Јерусалиму за венчања и молитве, празнују и јеврејске и хришћанске празнике, а неки се чак сахрањују на хришћанским гробљима. Овај синкретизам одражава специфичну судбину заједнице која се налази на размеђи два древна идентитета, покушавајући да помири верску припадност са дубоким културним везама са својом домовином Јерменијом.
0 Коментари