The Khōjā of Tanzania. Discontinuities of a Postcolonial Religious Identity, By: Iqbal Akhtar, 212 Pages, Hardcover, Published By: BRILL, Published: December 2015
Трансформација из касте у религијску заједницу
Студија Икбала Актара о заједници Хоџа у Танзанији расветљава дубоку сложеност друштвене и религијске организације ове јужноазијске дијаспоре у Источној Африци. Првобитно настали као индијска трговачка каста (jñat) у коридору Синд-Гуџарат, Хоџе су практиковале еклектичан спој индијских религија прожет исламским мистицизмом. Кључни историјски преокрет догодио се средином 19. века доласком персијског емигранта који је полагао право на имамат и имовину заједнице. Након чувених судских спорова у Бомбају и Занзибару, дошло је до трајног раскола на следбенике Ага Кана (Āgākhānī) и оне који су одбацили његово вођство, прихватајући дванаесточлани шиизам (Ithnasheri Хоџе). Овај процес означава суштинску транзицију Хоџа из затворене кастинске структуре у формалну муслиманску верску заједницу (jamāt).
Губитак индијског наслеђа и успон универзализма
Централна тема Актаровог рада је напуштање специфичног индијског наслеђа у корист универзалног исламског идентитета. Хоџе су намерно потиснуле своје првобитно писмо (хоџки) и гуџаратски вернакулар, прихватајући арапски језик и литургијске текстове који су црпели ауторитет са Блиског истока. Овај процес „хомогенизације” убрзан је у постколонијалном контексту, нарочито након крваве револуције у Занзибару 1964. и периода социјализма у Танзанији. Како би очували свој опстанак, источноафричке Хоџе су редефинисале свој идентитет стварајући ново „религијско грађанство” засновано на идеализованом блискоисточном шиизму. Процес је довео до тога да су традиционални Хоџа храмови (mēhphīl) и ритуали изгубили на значају пред критиком да представљају идолопоклонство.
Утицај иранске револуције и савремени идентитет
Иранска револуција из 1979. године имала је пресудан друштвени и интелектуални утицај на Хоџе у Танзанији, додатно их удаљавајући од предачких обичаја. Политизовани шиизам донео је нове норме, попут ношења вела и стипендија за школовање у Ирану, стварајући визију шиитске утопије која је потиснула аутохтону Хоџа културу. Иако данашње Хоџе у Танзанији лако прелазе са енглеског и свахилија на качи и гуџаратски у свакодневном говору, Актар примећује необичну незаинтересованост за сопствено богато текстуално наслеђе. Студија закључује да је цена прихватања глобалног шиитског идентитета била висока – губитак специфичног културног кода који је ову заједницу вековима чинио јединственом у оквиру исламског света.
О аутору
Ахтар, Међународни универзитет на Флориди, је доцент религиозних студија и директор истраживања програма за студије западног Индијског океана. Објавио је чланке о америчком муслиманском идентитету и источноафричкој историографији Хоџа, укључујући чланак Преговарање о расним границама чланства у касти Хоџа у колонијалном Занзибару крајем 19. века (1878–1899) у часопису Journal of Africana Religions. Тренутно је гостујући професор на Школи за напредне студије друштвених наука (IISMM) у Паризу.
0 Коментари