Будизам

Будизам представља једну од најзначајнијих светских религија и филозофских традиција која је потекла са индијског потконтинента око шестог века пре нове ере захваљујући Сидарти Гаутами, принцу из клана Шакја који је након година аскетског живота доживео просветљење у Бод Гаји и постао Буда, а његово учење се темељи на Четири племените истине које објашњавају природу патње и Племенитом осмоструком путу који води ка нирвани и ослобађању из циклуса поновног рађања познатог као самсара. Као нетеистичка религија, будизам истиче личну одговорност и праћење Дарме уместо обожавања творца, а након Будине смрти у Кушинагару његово учење се преко монашке заједнице Сангха проширило широм Азије прилагођавајући се локалним културама и развијајући се у различите школе као што су теравада, која је фокусирана на индивидуално просветљење, махајана, која наглашава саосећање и идеал бодисатве, те вађрајана са својим специфичним тантричким праксама. Данас будизам броји стотине милиона следбеника широм света, највише у азијско-пацифичком региону, али његов утицај кроз медитацију и етичке принципе попут ненасиља и увида у непролазност и међузависност прожима глобалну културу и савремени начин живота.

ЕТИМОЛОГИЈА И ДЕФИНИЦИЈЕ

Етимологија

Термин Буда потиче из санскритског и пали корена буд који значи пробудити се или разумети што указује на особу која је достигла просветљење а исти корен дели и реч боди која означава сам чин спознаје стечен под боди дрветом. Рани текстови ову традицију називају Будадарма комбинујући име пробуђеног са учењем док су се ширењем на исток развили локални називи попут кинеског фођиао или јапанског букјо где оба термина значе Будино учење а тибетански назив сангс ргјас кји цхос буквално описује потпуно прочишћену и развијену особу. Кључни појмови као што је Дарма долазе из корена дхр који значи држати или одржавати симболизујући космички закон који подупире етички поредак, док самсара означава непрекидно лутање кроз циклусе постојања што се етимолошки повезује са течењем. Насупрот томе нирвана дословно значи гашење пламена страсти и патње потичући из корена који означава издувавање или престанак горења чиме се симболизује коначно ослобођење од свих нечистоћа ума.

Дефиниције и обим

Будизам се дефинише као дармичка религија и филозофска традиција која кроз анализу патње и практичне путеве води ка просветљењу, истичући се својим нетеистичким карактером који одбацује концепт творца и уместо тога се ослања на принципе узрочности и међузависности. За разлику од хиндуизма који афирмише постојање вечног сопства или атмана, будизам доктринарно заступа концепт анате односно непостојања трајне суштине бића, посматрајући све појаве као пролазне и подложне промени. Научне дебате о томе да ли је будизам примарно религија, филозофија или начин живота указују на његову сложеност јер он истовремено садржи ритуале и метафизичка обећања али и строге епистемолошке методе и етичко резоновање, што је у савременом свету довело до успона секуларног будизма фокусираног на свесност и етику без натприродних елемената. Данас се ова традиција сврстава међу водеће светске религије управо због своје способности да се прилагоди различитим културним контекстима задржавајући суштинску тежњу ка окончању патње кроз дисциплину ума и дубоки увид у природу стварности.

БУДА И ЊЕГОВО ПОРЕКЛО

Живот Сидарте Гаутаме

Сидарта Гаутама је рођен у Лумбинију као принц клана Шакја, а иако се тачне године његовог рођења и смрти разликују према дугој и краткој хронологији, историјски значај његовог родног места потврђује Ашокин стуб подигнут у трећем веку пре нове ере. Након заштићеног детињства у Капилавастуу, сусрет са четири призора — старцем, болесником, лешом и аскетом — навео га је да у 29. години напусти дворац и породицу како би пронашао решење за људску патњу. После шест година екстремног аскетизма који га је физички исцрпео, закључио је да ни луксуз ни самомучење не воде ка истини, те је усвојио средњи пут и доживео просветљење под боди дрветом у Бод Гаји у својој 35. години. Остатак живота провео је подучавајући широм долине Ганга и оснивајући монашку заједницу Сангха, да би у 80. години преминуо у Кушинагару, након чега су његове реликвије подељене и похрањене у ступе, што представља темељ каснијег ширења будистичке побожности и институционализације религије коју потврђују и текстови Пали канона и археолошки налази из епохе цара Ашоке.

Просвећење и рана учења

Након напуштања принчевског живота и неуспешних шест година строгог аскетизма, Сидарта Гаутама је усвојио средњи пут и сео под Боди дрво у Бод Гаји обећавши да неће устати док не достигне спознају. Током три страже ноћи, он је најпре повратио сећања на своје прошле животе, затим је стекао божанско око којим је видео поновно рађање бића према њиховој карми, да би у последњој стражи у потпуности спознао Четири племените истине и концепт зависног настанка, чиме је искоренио све нечистоће ума и постигао стање араханта. Иако је у почетку оклевао да подучава због суптилности Дарме, на наговор Брахме Сахампатија отишао је у Сарнат где је својим бившим сапутницима одржао прву проповед под називом Покретање точка Дарме, осуђујући крајности уживања и самокажњавања док је представљао осмоструки пут. Ова проповед је означила почетак ширења учења и формирање монашке заједнице Сангха која је убрзо нарасла са првих пет аскета на шездесет и једног араханта, укључујући и самог Буду који је затим своје ученике послао да самостално шире Дарму боговима и људима. Рано ширење се суочавало са изазовима супарничких традиција, попут дебате са ђаинским следбеником Упалијем коме је Буда доказао супериорност менталне воље над физичким делима, што је довело до Упалијевог преласка у будизам и учвршћивања значаја намере у етичком деловању, док су правила монашке дисциплине, Патимока, успостављана постепено како би се очували хармонија и морал унутар заједнице.

ОСНОВНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Четири племените истине

Четири племените истине представљају срж будистичке доктрине и функционалну дијагнозу људског стања коју је Буда изложио у својој првој беседи, делујући попут медицинског трактата где је патња болест, жудња њен узрок, нирвана излечење, а Осмоструки пут терапија. Прва истина о патњи (дуккха) указује на свеприсутну незадовољеност условљеног постојања која обухвата физички бол, патњу због промене и суптилну патњу због саме природе пролазних ствари, док друга истина о пореклу патње (самудаја) идентификује три облика жудње — за чулним задовољствима, за постојањем и за непостојањем — као корене који покрећу точак поновног рађања. Трећа истина о престанку патње (ниродха) описује нирвану као потпуно угаснуће те жудње и ослобођење од свих стега ума, док четврта истина о путу (магга) дефинише Племенити осмоструки пут који кроз исправно разумевање, намеру, говор, деловање, живљење, напор, пажњу и концентрацију води ка коначном ослобођењу. Ове истине, први пут објављене у беседи Покретање точка Дарме у Сарнату, чине неодвојиву целину са принципом зависног настанка, објашњавајући како се кроз свестан напор и етичку дисциплину може прекинути ланац условљености и постићи трајни мир.

Три знака постојања

Три обележја постојања, позната као тилакана, представљају темељне карактеристике свих условљених појава које омогућавају дубоки увид у природу стварности и помажу превазилажењу патње кроз директно посматрање. Прво обележје, анића или непролазност, наглашава да су све ствари, укључујући и пет агрегата бића, у стању сталног настајања и нестајања, што у медитацији помаже у разбијању илузије о трајности чулних искустава. Из ове пролазности природно произилази дуккха, односно суштинска незадовољеност или стрес, јер ништа што је подложно промени не може пружити трајну сигурност или испуњење, што је Буда често наглашавао везујући патњу за неминовно пропадање свега што настаје. Коначно, концепт анате или не-сопства пориче постојање трајне душе или независног "ја", објашњавајући да је оно што доживљавамо као сопство само скуп променљивих процеса — форме, осећаја, опажања, менталних образаца и свести — који су празни од трајне суштине. Разумевање ова три обележја кроз випасана медитацију омогућава практиканту да еродира везаност за его и препозна да је патња укорењена у погрешном поистовећивању са пролазним појавама, што отвара пут ка истинском ослобођењу ума.

Самсара, поновно рођење и карма

Самсара означава бескрајни циклус рађања, умирања и поновног рађања у којем су бића заробљена због незнања и жудње, а овај процес лутања кроз различите светове праћен је непрекидном патњом коју узрокује физичко и ментално пропадање. Будизам описује шест домена егзистенције — богове, полубогове, људе, животиње, гладне духове и паклове — кроз које се бића крећу зависно од својих претходних поступака. Поновно рађање се не дешава кроз сељење вечне душе, већ кроз пренос свести коју покреће кармичка сила, што неке традиције, попут тибетанске, додатно појашњавају кроз бардо, међустање у којем свест чека нови облик постојања под утицајем неразрешене карме. Сама карма представља намерну акцију (четана) тела, говора и ума, при чему је Буда наглашавао да је управо намера кључни фактор који одређује етички квалитет дела и његов резултат (випака). Племенита дела заснована на несебичности воде ка вишим сферама постојања, док дела вођена трима отровима — похлепом, мржњом и обманом — узрокују патњу у нижим доменима. Ова динамика је илустрована у Ђатака причама које описују Будине прошле животе, наглашавајући да се кармички плодови сазревају током времена и обликују судбину сваког бића унутар самсаре све до коначног ослобођења.

Ослобођење и нирвана

Нирвана представља неусловљено стање коначног ослобођења од самсаре и циклуса патње, које се постиже потпуним искорењивањем жудње, незнања и обмане, доносећи дубоки мир који надилази уобичајене описе постојања или непостојања. У Пали канону нирвана се често описује метафором гашења ватре која је потрошила своје гориво, што симболизује хлађење ума од врелине страсти и аверзије, те представља највише блаженство ослобођено свих менталних конструкција. Пут ка овом стању одвија се кроз четири етапе буђења: од сотапане која кида прве окове сопства и сумње, преко једном-повратника и не-повратника који слабе и елиминишу чулне жеље, до араханта који потпуно искорењује преосталих десет окова, укључујући сујету и незнање, достижући нирвану још током овог живота. Док се у раном будизму наглашава ово коначно одвезивање, махајана традиција уводи концепт не-пребивајуће нирване (апратистхита-нирвана), где бодисатве не бирају мирну изолацију већ остају активно присутни из саосећања према свим бићима, истовремено боравећи у апсолутној слободи. Директан увид у Четири племените истине и примену Племенитог осмоструког пута омогућавају појединцу да препозна нерођену и нестворену стварност која нуди врхунско олакшање и престанак сваког условног настајања.

Зависни настанак

Зависни настанак, познат као патићасамупада, представља будистичко учење о условљеном сапостојању које објашњава како све појаве настају у зависности од вишеструких узрока, наглашавајући да не постоји први узрок или независни творац већ само међузависни односи. Ова доктрина се најчешће излаже кроз ланац од дванаест карика: из незнања о Племенитим истинама настају кармички обрасци, који условљавају свест, а она води ка формирању психофизичког бића са шест чула; кроз контакт чула са објектима јавља се осећај, који буди жудњу и грчевито везивање, што води ка процесу постајања и коначно до поновног рађања, старости и смрти. Унапредно кретање овог ланца објашњава перпетуацију патње кроз самсару, што се у Абидарма традицији често анализира кроз оквир три живота — прошлог, садашњег и будућег — како би се појаснило како наше тренутне намере обликују будућу егзистенцију. Разумевање овог принципа, како је изложено у Маханидана сути, кључно је за ослобођење, јер управо обрнути редослед показује да потпуним престанком незнања престају да настају ментални обрасци, чиме се зауставља читав ланац условљености и постиже нирвана као неусловљено стање изван патње. Овај механизам директно повезује карму и поновно рађање без претпоставке о постојању трајног сопства, показујући како се кроз мудрост и медитативни увид може пресећи корен онечишћења и окончати циклус присилног постојања.

Анатта, празнина и кључни концепти махајане

У раном будизму доктрина анате или не-сопства учи да не постоји трајна душа већ је појединац пролазна комбинација пет агрегата — форме, осећаја, опажања, менталних образаца и свести — који су сви означени непролазношћу и патњом. Овај концепт у махајана филозофији еволуира у обухватнију доктрину шуњате или празнине, коју је Нагарђуна кроз школу Мадхјамака дефинисао као одсуство сопствене суштине у свим појавама, користећи учење о две истине: конвенционалној која прихвата свакодневни свет и апсолутној која увиђа међузависност свега. На ове темеље се надовезује концепт татхагатагарбхе односно Будине природе, која представља урођени потенцијал за просветљење присутан у свим бићима, чиме се наглашава недуализам и идеја да просветљење није спољашњи циљ већ препознавање сопствене суштинске чистоће. Значајан развој доноси и школа Јогачара са својом доктрином "само свест", која тврди да су све појаве манифестације свести структурисане кроз три природе — замишљену, зависну и усавршену — што представља контраст теравада Абидарми која прихвата екстерни свет моменталних феномена. Јогачара уводи и концепт алајавиђање или свести-складишта како би објаснила кармички континуитет кроз психолошки идеализам, дајући предност трансформацији саме свести у односу на директну анализу пролазних објеката присутну у ранијим традицијама.

ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ

Три драгуља

Три драгуља, позната као Ти-ратана, чине темељно уточиште у будизму и састоје се од Буде, Дарме и Сангхе, представљајући редом просветљеног учитеља, његово учење и заједницу практичара која служи као сигурна основа за духовни развој и ослобођење од патње. Буда, као први драгуљ, симболизује Сидарту Гаутаму чију историјску и духовну величину потврђују тридесет два обележја великог човека, попут златног сјаја тела и истуреност на темену, која су резултат заслуга из прошлих живота и потврда његове улоге универзалног учитеља. Други драгуљ, Дарма, обухвата свеобухватну истину и природни закон који је Буда спознао, нудећи практичан пут кроз Четири племените истине и закон карме који су доступни за директну спознају сваком мудром појединцу. Сангха, као трећи драгуљ, традиционално означава заједницу племенитих ученика који су достигли неки од четири степена просветљења, док у махајана контексту овај појам укључује и бодисатве посвећене добробити свих бића. Чином узимања уточишта кроз ритуално понављање формуле "Будам саранам гаћами", верник формално прихвата будистички пут, што представља етичку и медитативну обавезу која га усмерава ка мудрости и саосећању у свакодневном животу.

Будистичка космологија

Будистичка космологија описује огроман и цикличан универзум састављен од безброј светских система, где сваки систем има своју осу у виду планине Меру, златне планине високе 84.000 јођана (преко 1.000.000 километара) око које се простиру концентрични планински венци и океани са четири главна континента, међу којима је Јамбудвипа на југу кључан као место где се појављују Буде и где су услови за духовну праксу најповољнији. Космос је хијерархијски подељен на три домена са укупно 31 равни постојања: домен жеље (камалока) који обухвата паклове, животиње, људе и нижа небеса; домен форме (рупалока) где бораве бића у суптилним телима; и највиши бестелесни домен (арупалока) чистог стања свести. Време се мери кроз енормне циклусе зване калпе, који обухватају фазе настанка, трајања, уништења и празнине света, а у садашњем "срећном еону" (бхадракалпа) предвиђена је појава пет Буда, укључујући историјског Гаутаму и будућег Маитреју. Док теравада задржава фокус на овом систему и индивидуалном ослобођењу, махајана традиција проширује ову слику увођењем безбројних "чистих земљи" попут Сукаватија под вођством Амитабха Буде, што се често визуелно представља кроз мандале — геометријске дијаграме који служе као мапе универзума за медитацију и визуелизацију пута ка просветљењу.

ПУТЕВИ КА ОСЛОБОЂЕЊУ

Племенити осмоструки пут

Племенити осмоструки пут, познат и као Средњи пут, представља четврту Племениту истину и практични оквир за постизање ослобођења од патње кроз системски развој етичког понашања, менталне дисциплине и мудрости. Овај пут се традиционално дели на три велике области обуке: моралну дисциплину (сила), која обухвата исправан говор, деловање и живљење; менталну концентрацију (самади), која укључује исправан напор, пажњу и сабраност; и мудрост (пања), која се састоји од исправног гледишта и намере. Сви ови фактори су међусобно повезани и симболизовани спицама точка Дарме, где сваки део подржава остале у искорењивању похлепе, мржње и обмане, водећи ка нирвани. Док традиционални будизам наглашава овај пут као средство за прекид циклуса реинкарнације, савремене секуларне адаптације фокусирају се на његову психолошку вредност, користећи пажњу и етичке принципе за смањење стреса и побољшање квалитета свакодневног живота у модерном друштву.

Етичке прописи и Винаја

Етички принципи у будизму чине темељни морални оквир који усмерава понашање лаика и монаха ка смањењу патње и духовном напретку, при чему се за световњаке истиче Пет правила моралности (панча-сила) као добровољно уздржавање од убијања, крађе, сексуалног недоличног понашања, лажног говора и узимања опијата који помућују ум. Ови принципи, изведени из раних Будиних учења, служе за неговање ума без кајања и стварање заслуга, а током посебних лунарних дана (Упосатха) лаици могу прихватити и Осам правила моралности која укључују додатна ограничења попут уздржавања од хране после поднева и употребе луксузних кревета како би привремено опонашали монашки живот. С друге стране, заједница Сангха се руководи Винаја питаком, "корпом дисциплине", која садржи Патимокку — детаљан код од 227 правила за монахе и 311 за монахиње, а која је настајала постепено као одговор на конкретне инциденте унутар заједнице ради очувања хармоније и чистоте ума неопходне за медитацију. Ова правила се двонедељно рецитују и потврђују током монашких окупљања, интегришући се у Племенити осмоструки пут кроз исправан говор, деловање и живљење, чиме се осигурава да спољашња дисциплина директно подупире унутрашњи развој мудрости и концентрације на путу ка нирвани.

Праксе медитације

Медитативне праксе у будизму наглашавају негу менталне концентрације ради стабилизације ума, што чини темељ Племенитог осмострукуг пута, посебно исправне сабраности. Ове технике, заједнички познате као самата или медитација спокоја, имају за циљ развој стабилности пажње и јасноће како би се превладали ментални немир и тупост. Корени самате сежу до древног индијског аскетизма, али их је Буда систематизовао у структуриран пут, при чему је анапанасати, или свесност дисања, кључна вежба за смиривање тела и ума. Централни део ове праксе су стања дубоке апсорпције позната као ђане, које се деле на четири нивоа форме — од почетне радости и среће до врхунске равнодушности и једноусмерености ума — и четири још суптилнија бестелесна достигнућа попут базе бесконачног простора или ништавила. Уз самату се негују и брахмавихаре или "божанска пребивалишта" — мета (љубавна доброта), каруна (саосећање), мудита (саосећајна радост) и упекха (равнодушност) — које се систематски развијају ради постизања универзалне добронамерности и унутрашње равнотеже. У вађрајана традицији, тантричка медитација уводи визуелизацију божанстава (јидама) унутар мандале, где практикант ментално конструише и поистовећује се са просветљеним ликовима како би кроз форму и атрибуте директно отелотворио мудрост и саосећање, изграђујући ове комплексне праксе на чврстим темељима смирености и пажње.

Развој увида и мудрости

Неговање увида и мудрости, познатих као випасана и пања, представља процес развијања дубоког разумевања стварности онакве каква она заиста јесте, продирући кроз три обележја постојања — непролазност, патњу и не-сопство — како би се искоренило незнање и остварило ослобођење. Випасана медитација подстиче препознавање ових карактеристика кроз директно посматрање настајања и нестајања појава, користећи методе попут менталног бележења или скенирања тела како би се ослабила везаност за пролазне сензације и илузију трајног "ја". Мудрост или пања се развија кроз три нивоа: слушањем учења, промишљањем о доктринама попут зависног настанка и, коначно, кроз медитативни развој који претвара интелектуално знање у директно искуство. У теравада традицији овај пут је детаљно описан кроз шеснаест ступњева спознаје (њана), који воде практиканта од увида у моментални ток појава, преко суочавања са страхом и гађењем према условљеном постојању, па све до стања потпуне равнодушности према свим формама, што припрема ум за достизање нирване. Док различите школе имају другачије приступе — где теравада често наглашава постепену аналитичку прогресију, а зен фаворизује директан увид у недуалну природу ума кроз зазен и коан праксу — заједнички циљ остаје превазилажење обмане кроз спознају празнине и међузависности свих појава.

ДНЕВНЕ И ПОБОЖНЕ ПРАКСЕ

Уточиште и побожне праксе

Узимање уточишта представља темељни ритуал којим практикант формално потврђује своју посвећеност будистичком путу кроз трикратну рецитацију завета којим тражи заштиту у Буди, Дарми и Сангхи. Овај чин симболизује напуштање ослањања на пролазне световне сигурности и прихватање Будиног учења као водича ка ослобођењу, при чему лаици често изводе овај ритуал у храмовима под вођством монаха како би започели свој пут етичког и духовног развоја. Побожне праксе, као што су приношење цвећа, тамјана и хране испред Будиних ликова, служе за акумулацију позитивне карме и неговање пажње, док се метаније изводе као знак понизности и прочишћења ега. У махајана традицији побожност се шири на бодисатве попут Авалокитешваре, чији се мантрички зазиви користе за развијање саосећања, док школа Чисте земље истиче праксу рецитовања имена Амитабха Буде како би се верници поново родили у његовом рају, Сукаватију. Културни изрази ових пракси достижу врхунац током фестивала као што је Весак, који слави Будино рођење и просветљење, као и кроз ходочашћа до ступа које чувају свете реликвије и служе као центри заједничке молитве и медитације широм света.

Одрицање и уздржаност

Напуштање световног живота у будизму подразумева намерно одрицање од везаности за чулна задовољства и материјалне поседе како би се подстакао духовни развој, при чему се ова пракса разликује од пуког аскетизма наглашавањем уравнотежене одвојености у складу са Средњим путем. Монашко одрицање се манифестује кроз завете целибата и добровољног сиромаштва, где монаси поседују само најосновније ствари попут одора и посуде за милостињу, док је сам Буда својим примером напуштања двора у 29. години показао да је раскидање самсаричких веза неопходно за постизање буђења. Кључна компонента овог процеса је обуздавање чула (индрија-самвара), односно будно чување шест чулних органа како би се спречило настајање похлепе или беса при сусрету са спољашњим стимулансима, што директно води ка смањењу негативне карме и стварању услова за дубоку концентрацију и увид. Лаици ово одрицање практикују периодично, нарочито током дана Упосатхе или за време тромесечног повучења током сезоне киша (васа), усвајајући осам правила моралности која укључују пост и скромност, чиме привремено осећају плодове монашке дисциплине без трајног напуштања породичних обавеза. Иако се у савременом контексту оваква пракса понекад критикује као претерано аскетска, она остаје суштински алат за супротстављање конзумеризму и јачање унутрашње отпорности кроз неговање унутрашње слободе.

Свесност у свакодневном животу

Свесност у свакодневном животу, како је изложена у раним будистичким учењима, проширује праксу пажње изван формалне медитације на све рутинске активности, чиме се сузбијају уобичајене дистракције и негује непрекидно присуство у тренутку. Срж овог приступа чини Сатипаттхана сутта, која дефинише четири темеља свесности — тело, осећаје, ум и објекте ума — који се динамично примењују током ходања, стајања или говора, омогућавајући практиканту да уочи сензације, пријатне или непријатне тонове и ментална стања попут похлепе или отпора чим се појаве. Кључна компонента ове праксе је јасно разумевање (сампађања), које подразумева промишљену свесност о сврси и прикладности сваког поступка, чиме се осигурава да пажња не буде само пасивно посматрање, већ активна примена мудрости. Ови древни принципи постали су основа за савремене програме попут Смањења стреса заснованог на свесности (MBSR), који је развио Џон Кабат-Зин, интегришући свесност о телу и даху у здравствене системе ради управљања стресом и хроничном патњом, али без експлицитног религијског оквира. Кроз ову свакодневну примену, исправна пажња постаје моћан алат за очување менталне јасноће и етичког интегритета, интегришући се у Племенити осмоструки пут као мост између формалне вежбе и стварног живота.

Исхрана и етичке праксе

Будистичка пракса исхране дубоко је повезана са етичким принципима, посебно са залагањима за ненаношење штете (ахимса) и неговањем саосећања према свим осећајним бићима. Иако најранији текстови попут Пали канона нису изричито забрањивали месо под одређеним условима, махајана традиција, ослањајући се на текстове попут Ланкаватара сутре, снажно заговара вегетаријанство као неопходно за остварење идеала бодисатве, тврдећи да конзумација меса продужава патњу и ствара негативне кармичке везе. Монашка правила изложена у Винаји додатно структуришу ову етику кроз забрану узимања чврсте хране после поднева ради сузбијања прождрљивости и вежбања скромности кроз сакупљање милостиње (пиндапата), где монаси прихватају оно што им се понуди без бирања. Будистичка етика према животињама препознаје их као бића способна за поновно рађање, што чини убијање или жртвовање животиња кармички погубним, а ова везаност свих облика живота данас подстиче савремене еко-будистичке покрете који промовишу биљну исхрану као одговор на климатске промене и експлоатацију природе. Упркос регионалним варијацијама, попут Тибета где су климатски услови ограничавали земљорадњу, савремени трендови показују све веће усвајање веганских пракси унутар манастира као директну примену будистичког саосећања у глобалној кризи благостања животиња.

СВЕТИ СПИСИ

Рани будистички текстови

Рани будистички текстови настали су унутар усмене традиције, где су Будини ученици памтили и дословно рецитовали учења како би сачували њихов интегритет, што је формализовано на Првом сабору у Рађагрихи под вођством Махакашјапе. Овај пренос су вршили специјализовани рецитатори (бханака) користећи формулисану прозу дизајнирану за лакше памћење, а срж тих записа чини Сута питака, збирка говора организована у нике или одељке, попут Дигха нике (дуги говори) и Мађђхима нике (говори средње дужине). Кључне теме ових сута фокусирају се на природу патње, њене изворе у жудњи и незнању, те пут ка ослобођењу кроз Четири племените истине и Племенити осмоструки пут. Иако су се текстови вековима преносили усмено, најстарији материјални докази су Гандарски рукописи из 1. века пре нове ере, писани на кори брезе на гандари језику, који заједно са каснијим пали и санскртским фрагментима сведоче о распрострањености учења дуж трговачких путева. Иако међу научницима постоје дебате о аутентичности појединих делова, доследност доктринарних елемената и одсуство каснијих историјских референци потврђују да основни слој ових текстова верно одражава рану будистичку мисао фиксну још пре Ашокиног доба.

Пали канон и теравада Трипитака

Пали канон, познат као Типитака или "Три корпе", чини свети темељ теравада будизма и представља најпотпунији сачувани запис Будиних речи на пали језику. Састоји се из три главна дела: Винаја питаке, која дефинише монашку дисциплину и правила за Сангху; Сута питаке, која у пет никаја садржи говоре Буде и његових ученика о суштинским учењима; и Абидарма питаке, која пружа систематску филозофску анализу ума и материје. Сакупљање канона започето је на Првом сабору у Рађагрихи око 400. године пре нове ере, а своју коначну канонску форму добило је током Трећег сабора, да би у 1. веку пре нове ере на Шри Ланки, под краљем Ватагаминијем, ова учења први пут била пренета на палмино лишће. Унутар овог огромног корпуса издваја се Дхамапада, збирка од 423 стиха која на поетски начин сажима етичку мудрост, док каснији коментари попут Будагошиног дела Висудхимага ("Пут прочишћења") служе као неопходан приручник за систематизацију доктрине и медитације . Као врховни ауторитет у земљама попут Шри Ланке и Тајланда, Пали канон је данас кроз дигиталне иницијативе попут SuttaCentral доступан на бројним светским језицима, чиме се омогућава глобално проучавање изворне будистичке мисли и праксе.

Махајана сутре

Махајана сутре представљају огроман корпус будистичких списа који чине доктринарни темељ махајана традиције, стављајући у први план идеал бодисатве — бића које тежи просветљењу зарад добробити свих осећајних бића. Ови текстови, настали анонимно између 1. века пре нове ере и 2. века нове ере у северној Индији, проширују рана учења кроз концепте празнине (шуњате) и универзалне Будине природе, тврдећи да су сви феномени лишени сопствене суштине. Међу најутицајнијима су списи из циклуса Прађњапарамита (Савршенство мудрости), где чувена Срце сутра сажима недуалност стварности кроз изреку "форма је празнина, празнина је форма", док Лотос сутра користи параболе да објасни "вешту примену средстава" (упаја) и јединствени пут ка просветљењу за све. Ове сутре уводе и концепт десет ступњева на путу бодисатве (бхуми), кроз које практикант развија врлине саосећања и мудрости. Ширење ових учења омогућили су капитални преводилачки подухвати, нарочито Кумарађиве који је у 4. веку превео кључне текстове на кинески језик, чиме је ударио темеље школама попут Тиантаи и Хуајан, док су каснији тибетански преводи сачувани у Канђуру интегрисали ове сутре у вађрајана праксу, задржавајући фокус на празнини и саосећању као сржи махајана пута.

Вађрајана и тантрички текстови

Вађрајана тантрички текстови, познати као Тантре, настали су у Индији између 7. и 12. века као езотерично проширење махајане, интегришући ритуалне и медитативне праксе под утицајем хиндуистичке тантре, посебно шаивизма. Ови списи наглашавају брзе путеве ка просветљењу кроз симболичке и јогијске методе, фокусирајући се на тајност, директан пренос са гуруа на ученика и трансформативне ритуале. Међу најзначајнијима је Гухјасамађа тантра ("Тантра тајног сабрања"), која дефинише јогу божанства где практиканти визуелизују себе као централно божанство Акшобхју ради спознаје недуалне свести. Хевађра тантра се фокусира на напредне јогијске праксе и стварање "илузорних тела" како би се превазишла обична перцепција. Централни елементи ових текстова су мандале — геометријски дијаграми који представљају просветљени ум — и абхишека иницијације које чисте практиканта и дају му дозволу за рад са текстом. Тантре детаљно описују суптилно тело које се састоји од канала (нади), од којих је кључан централни канал авадхути, затим ветрова (прана) који носе свест, и капи (бинду) — неуништивнх есенција смештених у чакрама које кроз јогу генеришу стање блаженства. На Тибет су ове текстове у 8. веку пренели индијски мајстори попут Падмасамбхаве, који је у оквиру Њингма школе многа учења сачувао као терме — скривена блага која проналазе тертони (откривачи блага) како би осигурали њихову релевантност кроз различите епохе.

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ

Пресекташки и рани индијски будизам

Након Будине паринирване, рана Сангха се из Магаде проширила северном Индијом кроз мисионарски рад ученика и успостављање манастирских заједница, док је Други будистички сабор у Вајшалију око 383. године пре нове ере окупио седам стотина монаха како би се супротставили кршењу монашке дисциплине и очували изворна правила Винаје. Овај рани период карактерисао је развој Абидарма традиције кроз систематизацију учења о дарми и пролазности, упоредо са ширењем поштовања ступа као места за чување реликвија и медитативну праксу, што потврђују археолошки налази попут ступа у Пиправи и Бархуту који својим реликвијарима и рељефима сведоче о снажном заједничком обожавању и доктринарном јединству најранијих будистичких заједница.

Ашокино доба и ране школе

Цар Ашока је након бруталног освајања Калинге око 261. године пре нове ере доживео дубоку унутрашњу трансформацију и прихватио будизам, замењујући војну експанзију етичком владавином заснованом на ненасиљу и самилости, што је документовано у његовим бројним натписима на стенама и стубовима широм Маурјанског царства. Под његовим покровитељством око 250. године пре нове ере одржан је Трећи будистички сабор у Паталипутри под вођством Могалипута Тисе ради прочишћења Сангхе и учвршћивања правоверне доктрине, након чега су мисионари, укључујући и царевог сина Махинду на Шри Ланки, послати да шире дарму чак до хеленистичких краљевстава Сирије и Египта. Иако је Ашокино доба било златно доба ширења вере, оно је такође сведочило првом великом расколу између строге школе Ставира и инклузивније Махасамгике, што је поставило темеље за каснији настанак осамнаест различитих школа, док су Ашокини едикти на брами писму и изградња хиљада ступа, попут оне у Санчију, трајно интегрисали будистичке принципе универзалног морала и толеранције у друштвено и архитектонско ткиво Индије.

Појава махајане

Махајана покрет, познат као „Велико возило”, почео је да се обликује око 1. века пре нове ере као значајна еволуција унутар индијског будизма, померајући фокус са индивидуалног ослобођења ка идеалу бодисатве који се заветује на постизање потпуног пробуђења ради спасења свих бића. Овај правац није настао као нагли раскол већ као постепена ревитализација праксе кроз наглашавање универзалне самилости и доктринарних иновација попут празнине (шуњата), коју је систематски утемељио Нагарђуна у оквиру Мадјамака школе, и учења о „само свести” (читраматра) које су касније развили Асанга и Васубанду у школи Јогачара. Насупрот ранијим школама које су истицале идеал архата, махајана је увела концепт будинске природе (татагатагарба) као потенцијала својственог свим бићима, чиме је будизам постао приступачнији и лаицима и монасима, док је успон великих манастирских универзитета попут Наланде омогућио да се ово учење преко Пута свиле брзо прошири ка Централној Азији и Кини, трансформишући будизам у светску религију са нагласком на инклузивност и вештине деловања (упаја).

Ваџрајана у касном индијском будизму

Вађрајана будизам, као езотерично проширење махајане, појавио се у Индији око 7. века под патронатом династије Пала, уводећи тантричке праксе попут мантри, мандала и јоге са циљем убрзаног постизања просветљења у току само једног животног века. Кључни центри овог учења били су велики универзитети Викрамашила и Одантапури, који су подржавали синтезу монашке дисциплине и радикалних метода махасида попут Тилопе и Наропе, чији су јогијски системи, укључујући унутрашњу топлоту и махамудру, премостили јаз између институционалног монаштва и народних јогијских струја. Ипак, напредак вађрајане у Индији нагло је прекинут почетком 11. века услед муслиманских инвазија које су кулминирале уништењем Наланде 1193. године и пада других вихара до 1200. године, што је довело до масакра монаха и губитка институционалне подршке, али су захваљујући раду индијских пандита и тибетанских преводилаца ови драгоцени текстови и усмена предања пренети на Тибет, где су сачувани као срж Канђура и Тенђура, чиме је спречено потпуно гашење ове езотеричне традиције након њеног нестанка са индијског тла.

Ширење у источну, југоисточну и централну Азију

Ширење будизма изван Индије започело је мисијама цара Ашоке у 3. веку пре нове ере, да би касније Кушанско царство, под краљем Канишком, постало кључно чвориште на Путу свиле, спајајући индијску иконографију са хеленистичким утицајима у чувеној Гандара уметности. Путем трговачких рута будизам је стигао у Кину током династије Хан, где је кроз процес синизације и превођење текстова почео да се стапа са таоизмом и конфучијанизмом, што је касније довело до настанка чан (зен) будизма који наглашава директну медитацију. Из Кине се вера проширила на Кореју у 4. веку, а потом и у Јапан током 6. века захваљујући подршци клана Сога и принца Шотокуа, док је у Југоисточној Азији Шри Ланка остала главно упориште теравада традиције, која се од 11. века трајно учврстила у Бурми и Тајланду кроз краљевско покровитељство и прочишћење монашких заједница.

ВЕЛИКЕ ТРАДИЦИЈЕ

Теравада традиција

Теравада будизам вуче корене из школе Ставира никаја и развио се као чувар изворног учења на пали језику, а након што је у 3. веку пре нове ере стигао на Шри Ланку, постао је темељ духовности у Југоисточној Азији кроз Пали канон (Типитака) који представља најстарији потпуни запис Будиних говора и правила. Ова традиција, доминантна у Шри Ланки, Тајланду и Бурми, негује склад између градских манастира посвећених студијама и шумских манастира усмерених на строгу дисциплину и випасана медитацију, која кроз сабраност пажње води ка увиду у пролазност и непостојање сопства. Реформски покрети у 19. веку демократизовали су ове праксе, омогућивши лаицима широм света да кроз давање, придржавање моралних правила и медитативне повучености учествују у духовном животу, што је довело до успешног глобалног ширења тераваде у 21. веку преко бројних међународних центара за увид и етичке студије.

Махајана школе

Источноазијска махајана развила је током векова специфичне школе које су индијске корене прилагодиле локалним културама, истичући идеал бодисатве и доктрине попут оне из Лотос сутре. Чан (зен) будизам се фокусирао на директни увид у сопствену будинску природу кроз медитацију и коане, док је Школа чисте земље демократизовала просветљење кроз веру у Амитаба Буду и рецитовање нембуцуа, чиме је постала приступачна обичном народу. Филозофску дубину пружиле су школе Тиантаи, са учењем о трострукој истини, и Хуајан, која кроз метафору Индрине мреже описује потпуну међузависност свих појава, док је Ничирен у Јапану промовисао Лотос сутру као једини пут ка спасењу кроз даимоку појање. Овај богат спектар учења карактерише снажан синкретизам са конфучијанизмом, таоизмом и шинтоизмом, што је омогућило будизму да обликује друштвену етику и уметност, а у 20. веку се трансформише у „хуманистички будизам” који наглашава социјалну ангажованост, мир и демократију у савременом свету.

Вађрајана и тибетански будизам

Вађрајана будизам, познат као „Дијамантско возило”, учврстио се на Тибету у 8. веку захваљујући мајстору Падмасамбави и његовој ученици Јеше Цогјал, који су кроз изградњу манастира Самје и скривање терема поставили темеље езотеричне традиције усмерене на брзо постизање просветљења. Кроз векове су се развиле четири главне школе – Њингма, Кагју, Сакја и Гелуг – које, иако деле принципе јоге божанстава и празнине, наглашавају различите методе попут Велике перфекције (Дзогчен), Махамудре или ступњевитог пута (Ламрим), док је школа Гелуг под вођством Далај Ламе постала препознатљива по строгој монашкој дисциплини и логичкој дебати. Након кинеске инвазије 1959. године, тибетански будизам је из егзила у Дармшали постао глобално присутан, чувајући своју богату баштину кроз савремени дијалог са науком и неуробиологијом, чиме се древне медитативне праксе данас успешно интегришу у решавање модерних изазова менталног здравља и екологије.

ИНСТИТУЦИЈЕ И ЗАЈЕДНИЦА

Сангха и монашки живот

Сангха, коју чине монаси (бикуи) и монахиње (бикуни), представља институционално језгро будизма и трећи Драгуљ, чији се статус стиче кроз свечану церемонију Упасампада након потврђивања посвећености Винаји и испуњавања строгих предуслова. Иако је женска линија бикуни претрпела историјски пад и нестала у теравада регијама до 11. века, савремени покрети за обнову су од краја деведесетих година прошлог века успешно хиротонисали стотине жена у Шри Ланки, Тајланду и Бутану, упркос отпору традиционалиста који инсистирају на непрекинутој линији оба пола. Монашки живот је обликован свакодневним дисциплинама попут „пиндапате” (сакупљања милостиње у зору) која симболизује скромност и међузависност са лаицима, те тромесечним повученостима током сезоне киша (васа) посвећеним интензивној медитацији и учењу. Као чувари Дарме, чланови Сангхе преносе Будино учење кроз генерације, при чему се пракса разликује од аскетског живота у шумским манастирима тераваде до „ангажованог будизма” у махајани, који спаја контемплацију са социјалним радом и заштитом животне средине, чиме санга остаје витална и прилагодљива савременим друштвеним околностима.

Храмови, манастири и подршка лаика

Будистички храмови и манастири представљају виталне институције за заједничку духовну праксу, где се архитектура развијала од хемисферичних ступа за чување реликвија до вихара са монашким келијама и вишеспратних источноазијских пагода које симболизују космолошке нивое. Регионалне адаптације изнедриле су ремек-дела попут индонежанског Боробудура, који кроз терасасту пирамиду и хиљаде рељефа приказује пут ка нирвани, затим камбоџанског храма Бајон са монументалним лицима Авалокитешваре, те тибетанских гомпи које својим зидним сликама и мандалама отелотворују вађрајана естетику. Одрживост ових објеката историјски је почивала на врлини давања (дана) и економској међузависности са лаицима, који кроз фестивале и донације обезбеђују храну и средства за одржавање манастира, док се у савремено доба, суочени са изазовима масовног туризма, велики комплекси штите кроз међународне пројекте и УНЕСКО иницијативе за очување структурног интегритета и културне аутентичности.

САВРЕМЕНИ БУДИЗАМ

Колонијални утицаји и препороди

Током 16. и 17. века, будизам на Шри Ланки претрпео је суров прогон под португалском влашћу, која је рушила храмове и насилно покрштавала становништво, док је каснија холандска управа, иако мање насилна, ограничавала права будиста у корист протестантизма. У Индији је исламска власт од 12. века додатно маргинализовала већ ослабљен будизам уништавањем великих манастирских центара попут Наланде, што је трајало све до британског колонијалног периода када је будизам остао сведен на мале заједнице на Хималајима и у Бенгалу. Крај 19. века донео је будистички препород који је предводио Анагарика Дармапала, основавши друштво Маха Боди и промовишући будистички модернизам на Светском парламенту религија у Чикагу 1893. године ради очувања идентитета насупрот хришћанској прозелитизацији. Истовремено су у Јапану током Меиђи ере зен школе биле кооптиране у државни милитаризам и бушидо кодекс као оправдање за империјалне ратове, док је у Кини током Културне револуције (1966–1976) под Мао Цедунгом будизам доживео скоро потпуно уништење кроз рушење хиљада манастира и прогон монаха, што је заустављено тек реформама након Маове смрти.

Глобално ширење и западне адаптације

Глобално ширење будизма у 20. и 21. веку убрзано је након Другог светског рата кроз миграције и мисионарски рад, при чему је кључну улогу у САД одиграо Закон о имиграцији из 1965. године који је омогућио долазак преко милион азијских будиста и оснивање етничких храмова у великим урбаним центрима. Егзил Далај Ламе 1959. године упознао је западну јавност са вађрајаном, док су личности попут Д. Т. Сузукија и Алана Вотса популаризовале зен међу западним интелектуалцима и контракултуром. Савремени развој карактерише секуларизација кроз покрете попут Insight Meditation Society, што је до 2025. године кулминирало глобалним бумом апликација за свесност (mindfulness) са преко 200 милиона преузимања, иако ови трендови изазивају критике због комерцијализације и губитка изворног етичког контекста. Данас будизам на Западу опстаје као спој традиционалних имигрантских заједница и хибридних форми прилагођених савременој психологији и велнес рутинама.

Необудистички покрети

Необудистички покрети представљају савремене интерпретације Будиног учења које су прилагођене за решавање модерних друштвених и етичких изазова, стављајући активизам и једнакост испред традиционалне метафизике. Навајана будизам, који је утемељио Б. Р. Амбекар 1956. године масовним преобраћењем Далита у Индији, редефинисао је дарму као систем друштвене правде и рационализма у борби против кастинског система, док је Ангажовани будизам Тик Нат Хана спојио пажњу и медитацију са директним антиратним и хуманитарним деловањем. Секуларни будизам Стивен Бачелора додатно је прилагодио учење савременом добу одбацујући доктрине о реинкарнацији и карми у корист практичне етике, што је довело до стварања бројних онлајн заједница и преобраћења милиона људи који у овим „новим возилима” траже алат за личну и друштвену трансформацију.

Савремени изазови и реформе

У 21. веку будистичке заједнице се суочавају са озбиљним изазовима сексуалног злостављања и злоупотребе моћи од стране духовних вођа, што је кроз случајеве попут Согјала Ринпочеа и Еида Таи Шимана подстакло унутрашњи #MeToo покрет и захтеве за већом одговорношћу и транспарентношћу. Као одговор на ове скандале, спроводе се значајне реформе које укључују обнављање женске монашке линије, попут историјске хиротоније Дамананда Бикуни 2003. године, и увођење строгих етичких кодекса и финансијске контроле унутар Сангхе ради сузбијања корупције. Поред унутрашњих реформи, будизам је данас дубоко ангажован у борби против климатских промена кроз ЕкоДарма покрета, али се истовремено суочава са међународним критикама због националистичке реторике у земљама попут Мјанмара која је допринела кризи Рохиња. До 2026. године, технолошки напредак и пандемија додатно су трансформисали праксу кроз стварање виртуелних Сангха и дебате о етици вештачке интелигенције у медитативним апликацијама, настојећи да древне принципе ненаношења штете и међузависности прилагоде дигиталном добу без губљења културне осетљивости и доктринарне аутентичности.

КУЛТУРНИ УТИЦАЈ

Уметност, архитектура и књижевност

Будистичка уметност обухвата богату традицију визуелног изражавања која се развијала кроз векове, почевши од Гандара стила где су класични грчко-римски елементи, попут реалистичних набора тоге и мускулатуре, спојени са будистичком иконографијом како би се створиле прве антропоморфне слике Буде. У доба Гупта царства у Индији, овај приказ се трансформисао ка идеализованој духовној лепоти са префињеним пропорцијама, што је касније утицало на развој тибетанских тангка слика и сложене архитектуре пећинских храмова у Ајанти, чији фрескописи и рељефи и данас сведоче о махајанским идеалима самилости. Симболика се прожима и кроз архитектуру, од ступа које представљају Будин проветљени ум до јапанских зен храмова у Кјоту који теже хармонији са природом, док књижевност — од древних Ђатака прича о Будиним претходним животима до загонетних зен коана — користи наратив и парадокс како би подстакла директан духовни увид. Ова наслеђа су у 20. веку, кроз дела Џека Керуака и списе Д. Т. Сузукија, извршила снажан утицај на западни модернизам и контракултуру, трансформишући будистичку естетску и филозофску мисао у глобално признат алат за истраживање свести и уметничко изражавање.

Филозофски и етички утицаји

Будизам је извршио дубок утицај на западну филозофију, нарочито кроз подударности са феноменологијом Едмунда Хусерла и филозофијом процеса Алфреда Норта Вајтхеда, где су концепти празнине (шуњата) и међузависног настајања препознати као пандани динамичном току догађаја насупрот статичним супстанцама. Етички оквири будизма, засновани на ненасиљу (ахимса) и самилости према свим осећајним бићима, инспирисали су покрете попут Гандијеве сатјаграхе, савремену етику права животиња Питера Сингера, као и дубинску екологију Арнеа Неса која наглашава интринзичну вредност свих облика живота. У 2025. и 2026. години, дијалог између будизма и науке доживљава врхунац кроз међународне конференције које истражују неуролошке корелате свести и медитације, док су интервенције засноване на пуној присутности (mindfulness) добиле глобално институционално признање, укључујући и резолуцију Уједињених нација о Дану Весак, доказујући своју ефикасност у клиничкој терапији за смањење депресије и стреса кроз синтезу древне мудрости и емпиријске науке.

ДЕМОГРАФИЈА И ГЛОБАЛНО ПРИСУСТВО

Тренутни следбеници и дистрибуција

Према подацима из 2020. године, будизам броји око 324 милиона следбеника, што чини приближно 4% светске популације, иако се стварни број процењује на 500 милиона до преко једне милијарде када се урачунају културни учесници у Источној Азији који се због синкретизма формално не изјашњавају као будисти. Огромна већина од 98% верника концентрисана је у азијско-пацифичком региону, где теравада доминира у Тајланду (94% становништва) и Мјанмару (89%), док махајанске традиције преовлађују у Јапану (37%) и Вијетнаму (23%), уз значајну, мада статистички често потцењену популацију у Кини. Ван Азије, будистичке заједнице су мање, али у сталном порасту у Северној Америци (око 5 милиона) и Европи (око 2,5 милиона), формирајући се кроз дијаспору и све већи број конвертита који често комбинују будистичку праксу са секуларним идентитетом, што додатно отежава прецизно мапирање ове динамичне светске религије.

Трендови раста и регионалне варијације

Демографски трендови у будизму почетком 21. века указују на стагнацију и благи пад укупних бројки, пре свега у азијско-пацифичком региону где је број верника опао за 6% између 2010. и 2020. године услед ниског наталитета и старења становништва, што је посебно изражено у Јапану где је број будиста смањен за седам милиона у једној деценији. Насупрот томе, на Западу, а нарочито у Сједињеним Државама, будизам бележи раст кроз конверзије и интересовање за секуларну медитацију, мада то не успева да надокнади глобални пад удела ове религије у светској популацији са 4,9% на 4,1%. Иако традиционалне институције трпе последице секуларизације и демографске транзиције, нови дигитални формати и апликације за медитацију доносе значајан пораст „функционалне” припадности међу младима, посебно у Кини након пандемије, чиме се будистичка пракса одржава кроз виртуелне заједнице и индивидуалну примену уместо кроз традиционалну храмовну активност.

КРИТИКА И ДЕБАТЕ

Унутрашње доктринарне дебате

Фундаменталне доктринарне дебате у будизму често се врте око супротстављених идеала архата у теравади и бодисатве у махајани, при чему први наглашава појединачно ослобођење кроз искорењивање нечистоћа, док други заговара одлагање нирване ради спасења свих бића, што махајански текстови попут Лотос сутре истичу као супериорнији израз самилости. Ове разлике се продубљују кроз интерпретацију празнине (шуњата), која је за тераваду медитативни увид у непoстојање сопства, док Нагарђунина Мадјамака то шири на онтолошку међузависност свих појава, изазивајући критике традиционалиста због наводне спекулативности. Унутар самог зен будизма, историјски сукоб између „наглог” и „постепеног” просветљења обликовао је ортодоксију кроз легендарни спор Хуиненга и Шен-сјуа, док савремено доба доноси нове тензије између секуларног будизма Стивена Бачелора, који одбацује реинкарнацију и карму, и традиционалних школа које то сматрају разводњавањем учења. Ипак, најживља дебата данас води се око обнове монашког реда за жене (бикуни), где насупрот отпору због строгих правила Винаје, покрети у Шри Ланки, Тајланду и недавне масовне хиротоније у Бутану 2022. и 2025. године сведоче о тежњи ка једнакости, што кровне организације попут Светског братства будиста покушавају да каналишу кроз екуменски дијалог и афирмацију заједничких етичких принципа.

Спољне критике и проблеми са недоличним понашањем

Спољне критике будизма често су долазиле од западних филозофа попут Фридриха Ничеа, који је будизам означио као „пасивни нихилизам” и декадентно одрицање од живота које слаби људску вољу, док су хришћански мисионари вековима осуђивали поштовање статуа као идолопоклонство и сујеверје без личног Бога створитеља. Унутар самих заједница на Западу, критике су се интензивирале због скандала везаних за сексуално злостављање и злоупотребу моћи, где су лидери попут Согјала Ринпочеа и Сакјонг Мипама Ринпочеа користили свој ауторитет за манипулацију ученицима, што је до 2024. године довело до масовних оставки већа и судских процеса унутар организација као што су Ригпа и Шамбала. Као одговор на ове системске пропусте, многе западне зен и теравада групе усвојиле су стриктне етичке кодексе који забрањују везе између учитеља и ученика и уводе транспарентне механизме пријаве насиља. Истовремено, будизам је на глобалном нивоу критикован због политичке злоупотребе у националистичке сврхе, нарочито у Мјанмару, где је антимуслиманска реторика појединих монаха током 2010-их послужила као оправдање за насиље над Рохињама, што је међународна заједница осудила као директно извртање будистичког принципа ненасиља ради етничког искључивања.