Смела божићна акција и симболика Камена судбине
Камен судбине, познат и као Камен из Скуна, представља један од најважнијих симбола шкотског краљевства, коришћен вековима у крунисањима њихових владара све док га енглески краљ Едвард I није насилно однео 1296. године. На Божић 1950. године, четворо студената са Универзитета у Глазгову – Ијан Хамилтон, Кеј Матесон, Гевин Вернон и Алан Стјуарт – извело је невероватан подвиг проваливши у Вестминстерску опатију како би повратили ово национално благо. За њих то није била обична студентска шала, већ чин исправљања историјске неправде старе више од шест векова. Овај догађај шокирао је британску јавност и изазвао оштру реакцију декана опатије, Алана Дона, који је крађу назвао светогрђем, док је полиција, у потрази за блоком црвеног пешчара тешким 150 килограма, по први пут након 400 година затворила границу између Енглеске и Шкотске.
Незгода у опатији и бег према северу
Током саме акције у раним јутарњим сатима, ствари су кренуле непредвиђеним током када је тешки камен пукао на два дела док су га студенти извлачили испод крунидбене столице. Хамилтон је касније признао свој ужас у том тренутку, не знајући да је камен вероватно био ослабљен бомбашким нападом суфражеткиња неколико деценија раније. Упркос паници, успели су да изнесу оба дела; мањи део је Хамилтон изнео попут рагби лопте, док су већи део касније заједно утоварили у други аутомобил. Током бега су имали невероватну срећу – када их је зауставио полицајац, Хамилтон је измислио причу о младим љубавницима који немају где да проведу божићну ноћ, што је било довољно да их службеник пусти без претреса возила у којем се под старим капутом крио део историјског блага.
Скривање тајне и шкотски отпор
Након што су већи део камена привремено закопали у шуми у Кенту, студенти су се вратили по њега током прославе Нове године (Хогманаја), па чак и убедили групу случајних пролазника из једног кампа да им помогну при утовару, а да ови никада нису одали тајну полицији. Камен је коначно прешао границу и завршио у рукама шкотског бизнисмена Џона Ролоа, који га је вешто скривао испод свог канцеларијског стола током бројних полицијских претреса. Роло је деценијама чувао ову тајну, инсистирајући да снимци његовог сведочења буду објављени тек након његове смрти. У Шкотској је овај догађај изазвао талас одушевљења и националног поноса, а чак су и лидери политичких покрета за аутономију јавно славили, иако су званично порицали умешаност како би избегли кривично гоњење.
Повратак у Арброат и одлука суда
Након што је камен поправљен, завереници су одлучили да га врате на симболичан начин како би привукли пажњу на шкотско питање, оставивши га 11. априла 1951. године у рушевинама опатије Арброат, месту где је 1320. године потписана чувена декларација о независности Шкотске. Иако је камен брзо враћен у Лондон под строгом стражом, британске власти су се суочиле са политичком дилемом. Државни тужилац сер Хартли Шокрос на крају је одлучио да не покреће поступак против студената, закључивши да не би било у јавном интересу од њих правити мученике или хероје за „вулгарни вандализам”, на шта су шкотски посланици узвратили тврдњом да је то био легитиман покушај враћања украдене имовине.
Трајно наслеђе и званични повратак кући
Иако је камен коришћен током крунисања краљице Елизабете II 1953. године, идеја о његовом повратку у домовину наставила је да живи кроз деценије. Тек 1996. године, тадашњи премијер Џон Мејџор донео је историјску одлуку да се Камен судбине трајно врати у Шкотску, уз услов да се уступа Лондону искључиво за будуће церемоније крунисања. На свечаности у Единбуршком замку на дан Светог Андреја, преживели завереници су присуствовали тријумфу своје идеје, истичући да им није важно у којем ће се граду камен чувати све док је на шкотском тлу. Овај чин коначно је затворио поглавље које су четворо храбрих студената започели оне хладне божићне ноћи, претворивши их у симболе савремене шкотске борбе за идентитет.
0 Коментари