Библијска књижевност. Јеврејски списи (Преводи засновани на Септуагинти)

Секундарни преводи из Септуагинте и ширење хришћанства

Како се хришћанство ширило у негрчке говорне области, велики престиж Септуагинте (LXX) као званичне Библије Цркве довео је до низа секундарних превода. Ови преводи (као што су коптски, етиопски, јерменски, грузијски и готски) користили су грчки текст као основу, а не оригинални хебрејски, што је био случај са раним преводима. Иако ти преводи нису од велике важности за историју хебрејског текста, они су значајни за проучавање саме Септуагинте и њене ране текстуалне историје.

Развој старог и Јеронимовог латинског превода (Вулгата)

Најважнији секундарни превод је латински. Средином 2. века н. е. настала је стара латинска верзија, заснована на Септуагинти и вероватно потекла из афричких заједница. До краја 4. века, због великог броја збуњујућих и лоших верзија, папа Дамас I наручио је од Јеронима да ревидира стари латински превод. Јероним је прво ревидирао Псалме, али је, уверен у супериорност хебрејског текста (под утицајем Оригенове Хексапле), направио потпуно нови латински превод директно са хебрејског (Hebraica veritas), завршен 405. године.

Прихватање и канонизација Вулгате

Јеронимов нови превод наишао је на оштро противљење (посебно од Августина) јер је заобишао канонизовану Септуагинту. Међутим, због своје елеганције и супериорне читљивости, Јеронимов рад је стекао превласт и од 8. века је његова преимућност била неоспорна. Од 16. века постаје познат као Вулгата, или "заједничко" издање. Најважнији корак у њеној стандардизацији било је проглашење на Тридентском сабору (1546) да је Вулгата ауторитативна Библија Католичке цркве, што је довело до дефинитивног Клементиновог издања 1592. године.

Сиријски преводи и Пешита

Сиријски је источни арамејски дијалект и био је важан литургијски језик. Најважнији и стандардни комплетни превод је Пешита, познат као „једноставна верзија“. Од 3. века је званична Библија Сиријске цркве. Теоретски, Пешита је изузетно важна за текстуалну критику хебрејског текста јер је извршена директно из оригинала пре фиксације масоретског система и на језику сродном хебрејском. Међутим, њен значај је умањен због дуге и сложене историје, великог броја варијанти у рукописима и непоузданости штампаних издања.

Арапски преводи и Саадија Гаон

Систематско, писано превођење Библије на арапски подстакнуто је арабизацијом становништва након муслиманских освајања. Први и најславнији превод директно са хебрејског био је рад Саадије Гаона (882–942), вође вавилонског Јеврејства. Његов превод, који је настојао да елиминише антропоморфизме и да се прилагоди генију арапског језика, имао је огроман утицај и користио се чак и у караитским и самарићанским заједницама. Већина каснијих хришћанских арапских превода била је секундарна, заснована на грчким, сиријским или латинским верзијама, и немају вредност за текстуалне студије хебрејског оригинала.