Рани циљеви: морални и духовни напредак
Вековима су публикације за децу пре свега биле усмерене на њихов морални и духовни напредак, а не на забаву, због чега многа та дела данас изгледају недопадљиво. У средњем веку, деца су учила да читају са дрвених таблица прекривених пергаментом које су садржавале абецеду и основну молитву (нпр. Оче наш). Касније верзије у англофонском свету називане су „рожним књигама“ (hornbooks). У 17. веку, пуритански свештеници су објављивали дела специфично за децу, попут катихизиса „Млеко за бебе“ Џона Котона (1646) и „Знак за децу“ Џејмса Џејнвеја (1671), које су садржавале приче о врлинском животу и смрти побожне деце, наглашавајући потребу за спасењем.
Манири, васпитање и поглед на дете
Поред духовности, велики део литературе за децу фокусирао се на лепо понашање и манире. Познати пример је приручник Еразма Ротердамског на латинском (1530), који је деци давао конкретне савете попут „Не бриши нос рукавом“ и упозоравао их да физичко држање одражава моралну врлину. Дебата о томе да ли су деца у прошлости имала исте потребе као данас је значајна; средњовековиста Филип Аријес је тврдио да су деца виђена као минијатурни одрасли. Међутим, бројни докази из школских правила и архива указују на то да су одрасли препознавали значај игре, маште и емоционалног развоја деце.
Бајке: сатира и субверзивне идеје
Неки од жанрова које данас повезујемо са детињством, попут бајки, настали су у сасвим другачијем контексту. У Паризу 1690-их, у салону Мари-Катрин Ле Жумел де Барневил, баронице Д'Олноа, бајке су причане као сатира краљевског двора и друштвени коментари о положају жена. Ове приче су комбиновале фолклор, актуелне догађаје и романтичне приповести, служећи као начин за представљање субверзивних идеја под плаштом фикције. Слично томе, неки романи из 19. века које данас повезујемо са децом, попут „Водених беба“ Чарлса Кингслија (1863), били су оштра посматрања политичких питања, попут критике дечјег рада и савремене науке.
Комерцијализација и пораст моралних прича (18. и 19. Век)
У 18. веку, књижевност за децу постала је комерцијално одржив сектор захваљујући издавачу Џону Њуберију, који се сматра „оцем“ дечје књижевности. Са порастом писмености, потражња за поучним делима је расла, а олакшано штампање слика помогло је привлачењу младих читалаца. У 19. веку дошло је до експлозије издаваштва за децу, али су морални елементи остали веома присутни. Класици попут „Шта је Кејти урадила“ Сузан Кулиџ наглашавали су развој стрпљења и уредности, док је „Чудновати Пера“ (Der Struwwelpeter) Хајнриха Хофмана успео да споји комику са животном поуком.
Појава фантазије и наставак моралне улоге
На прелазу у 20. век, дошло је до успона праве књижевности за децу, где су се озбиљне теме и лекције преносиле кроз позадину фантазије (Луис Керол, Роберт Луис Стивенсон, Џ. М. Бари, К. С. Луис, Џ. К. Роулинг). Данашњи аутори настављају да акултуришу нову генерацију у вредностима друштва. Иако не очекујемо да деца постану чаробњаци, желимо да буду храбра и да развију одређен скуп вредности, као што то чине ликови из књига које читају. Историчари, међутим, настављају да истражују аутономију деце у премодерном добу како би разумели како се њихова машта развијала изван дидактичке литературе.
0 Коментари