Акатист

Најславнији византијски кондак

Акатист Пресветој Богородици представља најчувеније дело византијске химнографије, које слави Благовести и Рођење Христово. Ово анонимно ремек-дело састоји се од два проемија (уводна химна) и 24 строфе повезане алфабетским акростихом. Назив „Акатист” на грчком значи „неседалан”, јер се изводи док верници стоје. Парне строфе се завршавају рефреном „Алилуја”, док непарни икоси садрже дванаест стихова поздрава Богородици, где сваки почење речју „Радуј се!”, а завршава се заједничким рефреном „Радуј се, Невесто Неневесна!”.

Јединствена метрика и структура

Поетски посматрано, Акатист је уникатан због своје централне структуре састављене од наизменичних строфа различитих дужина. Првих 12 икоса детаљно описују Оваплоћење и Христово детињство, док преосталих 12 наизменично славе Бога и Богородицу, стварајући вешто исткану таписерију слика. Утицај сиријске традиције видљив је у намерној употреби риме у дужим строфама. Уз кондак „О Јуди”, који се приписује Роману Мелоду, ово је једини пример употребе риме у целокупној грчкој поезији пре франачког освајања 1204. године.

Историјски значај и победна химна

Иако је првобитно био намењен празнику Благовести, Акатист се данас пева на бденију пете суботе Великог поста. Према Синаксару, патријарх Сергије га је одабрао као захвалну химну Мајци Божијој за спасење Цариграда од Авара 626. године. Тада је читаво дело преображено у химну победе и избављења, што је функција коју задржава до данас. Песник је храбрим поређењима успео да споји недокучиву тајну Оваплоћења Логоса са нежним тоном славословља Марији, што је подржано сложеним ритмовима и музикалношћу речи.

Књижевни утицај и уметничка инспирација

Књижевни квалитети поеме и широко распрострањено поштовање Богородице на Истоку објашњавају њен огроман утицај на каснију грчку и светску православну књижевност. Акатист је небројено пута цитиран, преписиван и прерађиван у различитим поетским метрима, а постоје и савремене парафразе. Његов утицај је снажан и у ликовној уметности, нарочито између 14. и 16. века, што је видљиво на фрескама Мистре, Свете Горе, па чак и у удаљеним манастирима Молдавије. Ауторство се често приписује Роману Мелоду, али и патријарсима Сергију, Герману или Фотију Великом.

Ширење на Запад и трајно наслеђе

Већ крајем 8. или почетком 9. века Акатист је постојао у латинској верзији, након чега су његова реторика и иконографија послужиле као инспирација за обиман репертоар латинских химни. Кроз ово дело, византијска духовна поезија достигла је један од својих врхунаца, повезујући теолошку дубину са уметничком лепотом. Без обзира на тачно ауторство, Акатист остаје живи споменик вере који и даље обликује литургијски живот и културни идентитет православног света.

Ескоријални акатист је један од само два сачувана илуминирана примерка поштоване хришћанске православне химне Акатистос, прославе тајне Христовог Оваплоћења, на грчком језику. Преписан и илуминиран у Цариграду у другој четвртини петнаестог века, илуминација рукописа је важан сведок снаге византијске уметничке традиције у последњим деценијама царства, као и нове пријемчивости за естетске утицаје из Западне Европе. Рукопис се може похвалити двадесет три (од оригиналних двадесет пет) минијатура, као и украшеним иницијалима и завршним деловима, све на полираној златној подлози.