Бхагавадгита

Значај и контекст Бхагавадгите

Бхагавадгита („Песма Блаженог Господа“) једна је од најчитанијих и најомиљенијих светих списа у индијској верској литератури, а њена моћ да инспирише остала је непромењена током скоро две хиљаде година од њеног настанка (вероватно око 3. века п.н.е.). Текст има функционални статус јеванђеља у хиндуизму, иако технички спада у смрти (традиција/запамћено), а не у шрути (откривење/чуто). Побожни Хиндуси јој се свакодневно окрећу и читају је са страхопоштовањем; њене речи се чак шапућу на самртној постељи. Гиту подједнако цене шаиве и ваишнаве, као и припадници виших и нижих касти. У сржи њеног учења је преданост Богу (бхакти) као пут до ослобођења (мокша).

Драмско окружење и откривење Кришне

Бхагавадгита заузима мали део огромног епа Махабхарата, који описује велики рат између Каурава и Пандава. На самом почетку битке, принц Арџуна, један од Пандава, обузет је тугом видевши да мора да се бори против сопствене родбине, учитеља и рођака. Сматрајући да ће њихово убиство уништити вечне законе породице, Арџуна одбацује лук и стрелу. У овом драматичном окружењу, његов кочијаш и саветник, Кришна, започиње учење Гите, објашњавајући му зашто мора да се бори. Војни савет тако прераста у духовно упутство, где јуначки кочијаш открива своју божанственост. Кришна се открива као Врховни Дух (Пурушоттама), највиша стварност и вечно сопство, који је изнад света, али и његов стваралац, одржавалац и разарач.

Синтеза и филозофски темељи

Гитина појава догодила се у време када су идеали ослобођења и одбацивања света (самсара) почели да изазивају старије, хијерархијске идеале ритуалног деловања. Гита је понудила синтезу супротстављених идеала и норми: ускладила је браманске вредности са ратничким кодексом (дарма), помирила традиционални пантеизам са новим теистичким религиозним осећањем и објединила различите филозофске трендове. Шанкара (8. век) и Рамануџа (11. век), главни пропоненти Веданте, сматрали су Гиту суштином Веда и путем до мокше. Филозофски, Кришна објашњава да је индивидуа бесмртна и да је отелотворење божанског, али да је природни аспект, вођен силама природе (гунама) и незнањем (авиђа), провизоран.

Три пута (јоге) до ослобођења

Централни циљ људског живота према Гити је самосвест – спознаја да нисмо одвојени, аутономни актери, већ једно са божанском стварношћу, чиме се наше деловање усклађује са том стварношћу. Гитин концепт дарме (друштвене дужности) је кључан: Арџуна, као припадник ратничке класе, мора да испуни своју свадарму (личну дужност). Гита предлаже три главна пута (јоге) за постизање ослобођења. Кармајога (пут акције): Деловање без везаности за резултате, вршено као жртва (јагња) и у духу поштовања према божанском. Ђнанајога (пут знања): Стицање увида у стварну природу сопства и разликовање више и ниже природе човека и божанства. Бхактијога (пут преданости): Највиши пут који укључује љубавну преданост Кришни. Кришна открива: „Оне који се свих дела одричу у Мени и који су Ми посвећени... Ја брзо издижем из океана смрти и поновног рађања.“ Гита комбинује ове путеве, али у свом највишем облику, ђнана мора да се поново споји са бхактим, јер само бхакти даје мотив и оправдање за конкретно деловање.

Трајност и савремена тумачења

Бхагавадгита је постала стандардни текст за филозофску и верску егзегезу, стварајући огромно наслеђе коментара унутар различитих школа хиндуизма. Шаивски тумачи су такође писали коментаре, описујући Кришну као заштитника дарме и водича до мокше која се дефинише као „спајање у Господу Шиви“. Гита је послужила и као прототип за читав жанр побожне литературе (гите) где се одређено секташко божанство обраћа ученику. У модерној историји, Гита је пружала аксиоме за разумевање политичких питања: националиста Бал Гангадхар Тилак (1856–1920) тумачио ју је као револуционарни манифест за устанак против Британаца, док је Ганди, који ју је називао Мајка Гита, тврдио да она учи ненасиљу. Виталност Гите, њена промена значења са сваком генерацијом тумача, чини њено највеће освећење.