Аутор и његово капитално дело
Бахја ибн Пакуда (друга половина XI века) био је јеврејски морални филозоф и судија (дајан) који је вероватно живео у Сарагоси. Његово најзначајније дело, првобитно написано на арапском као Al-hidāyah ilā farāʼiḍ al-qulūb (Право усмеравање ка прописима срца), постало је једно од најутицајнијих верских списа у јудаизму након превода на хебрејски под називом Hovot ha-levavot (Дужности срца) 1161. године. Бахјине песме, углавном религиозне и намењене литургији, такође су биле високо цењене.
Синтеза јудаизма и исламске мистике
Бахја је наследио јудео-арапску верску традицију која је већ синтетизовала рабински јудаизам Талмуда и исламску рационалистичку теологију (калам), коју је дефинитивно формулисао Саадија Гаон. Бахја је овој синтези додао нов елемент: традиције исламског аскетизма и мистицизма. Његово дело је прожето изрекама, примерима и терминологијом преузетом од раних муслиманских аскета и моралиста, укључујући могуће паралеле са делима као што су списи Абу Хамида ел Газалија.
Дужности срца и унутрашња побожност
Бахјин трактат почиње дефинисањем кључне разлике између "дужности удова" (спољашње обреде, zāhir) и "дужности срца" (унутрашња побожност, bāṭin). Он тврди да је права сврха верске праксе развијање унутрашњег живота ка духовном савршенству и љубави према Богу. Он критикује већину људи који сматрају да испуњавају Божју вољу пуким формалним покоравањем верском закону (taqlīd), што сматра довољним само за децу или необразоване. Интелектуално способна одрасла особа мора логички и филозофски схватити Божје постојање и јединство.
Пут ка савршенству и умерена аскеза
Књига се састоји од десет поглавља, од којих је свако посвећено различитој унутрашњој врлини, укључујући поверење, искреност, понизност, покајање и љубав према Богу. Ове врлине спонтано произилазе из осећаја захвалности Творцу. Бахја не прихвата екстремни концепт мистичног уздизања, већ захтева умереност. На пример, аскетизам не значи екстремно самопорицање, већ усклађивање живота са "умереношћу закона", док поверење у Бога не значи занемаривање посла, већ савесно тражење средстава за живот уз свест да Бог даје опстанак.
Појам душе и љубав према Богу
Бахја преузима неоплатонско учење о души као небеској суштини страној телу. Душа, смештена у телу као искушење, тежи повратку свом извору, али јој прете љубав према задовољству и моћи. Кроз врлине и прочишћење, душа може наставити своје путовање након смрти тела. Међутим, у Бахјиној мисли не постоји концепт мистичног сједињења са Богом. Љубав према Богу је резултат природне жудње душе, али "љубавник" одржава поштовање и дистанцу према "вољеном", чиме је његова мистика у потпуности компатибилна са рабинским јудаизмом.
0 Коментари