Историја, језик и извори балтичке религије
Летонци, Литванци и стари Пруси чине балтичку језичку и културну групу, која је, живећи на рубу источне Европе, остала релативно нетакнута утицајем хришћанства све до 17. века. Након освајања и колонизације (од стране Немаца, Пољака, Руса и Швеђана), сви балтички народи су били изложени интензивној експлоатацији, али су, иако формално покрштени, дуго задржали своје традиционалне верске праксе. Балтички језици су привукли пажњу европских лингвиста крајем 18. века, када је откривена њихова изузетна сличност са ведским језиком древне Индије, како етимолошки, тако и лексички, што указује на непосредан и несметан развој из заједничке индоевропске основе. Истраживање балтичке религије ослања се на три врсте извора: археолошке доказе (који дају слику материјалне културе, али мало о боговима), ретке историјске документе (од 10. до 17. века, који само фрагментарно помињу богове попут Перкуна и Мајке богова) и фолклорни материјал. Фолклор је најбогатији извор (песме, приче, даине), али његова разноликост отежава објективно истраживање, које је тек од 1960-их постало научно прецизније, превазилазећи раније идеолошке и националистичке приступе.
Диевс: врховни бог неба и небески фармер
Диевс (летонски Dievs, литвански Dievas, старопруски Deivas) је најистакнутији међу балтичким боговима неба, чије име етимолошки потиче од индоевропског корена *dyeu-, што значи „небо“, и дели порекло са грчким Зевсом и древним индијским Дијаусом. Диевс је приказан као антропоморфни бог, обучен попут просперитетног фармера (сребрни капут, сива јакна, украшени појас), а његово пребивалиште је небеска планина која се посматра као његово велико пољопривредно имање. За разлику од индоевропских богова стваралаца који се често повлаче у улогу deus otiosus (бога у доколици), Диевс је близак и активан сусед земаљског фармера. Његово учешће у животу фармера није само формална аналогија: он јаше у кочији или на коњу и силази да се састаје са фармером, саветује га током сетве и учествује у сакралним гозбама после жетве. Диевсова улога ствараоца изражена је кроз функције laist (дати рођење), likt (одредити судбину) и dot (обезбедити), при чему је његов чин стварања коначан и непроменљив, дефинишући моралне законе универзума. Култ Диевса је неформализован, а његова суштина је управо у његовом метафоричном статусу „великог фармера“ који живи на небеској планини.
Сауле: богиња Сунца и дуалистички космос
Сауле (богиња Сунца) је други важан бог неба, чије име такође потиче из индоевропског корена, али је, за разлику од многих других традиција, женско божанство. Она се описује као извор весеља и светлости на небеској планини, где има своје имање и управља својим ћеркама (Saules meitas). Попут Диевса, и Сауле јаше у кочији или прелази море чамцем, при чему њено путовање од зоре до сумрака успоставља јединствени балтички дуалистички поглед на свет. Реч за „свет“ на летонском је pasaule, што значи „испод сунца“ (pa + saule), и чини антитезу невидљивом свету (viņasaule). Овај дуализам је кључан за балтичко разумевање смрти: мртви живе у невидљивом свету, баш као што Сунце путује ноћу. Земља мртвих се налази иза хоризонта, где Сунце залази. Сауле је такође повезана са Дрветом Сунца (saules koks), често златним или сребрним храстом/липом/јабуком, које расте на небеској планини и које се сматра „центром света“ и „дрветом живота“. Њен култ је најзначајнији током летњег солстиција, када се пали ватра на врху стуба, а гозба, плес и сексуална промискуитетност на пољима (која се веровала да побољшава плодност) трају целу ноћ.
Менесс, небеске свадбе и свештенички синови
Менесс (бог Месеца) је мушко божанство чије име потиче од индоевропског корена за „меру времена“ (me-). Менесс је неуморан Саулин просац и има своје имање на небеској планини, где путује чамцем. За разлику од других митологија, Менесс није повезан са водом и плодношћу, већ је бог рата, а звезде су његове трупе. Поред њих, на небу су и Диева дели (Dieva dēli, синови Бога) и Саулес меитас (Saules meitas, кћери Сунца), који су типови индоевропских Диоскура (попут индијских Ашвина и грчких Диоскура) и представљају јутарњу и вечерњу звезду. Централно место у митологији заузимају небеске свадбе, где Диевс, Менесс или Перконс могу бити младожење, а Сауле или њена ћерка невесте. Ове церемоније обухватају елементе попут отмице невесте и гозбе, а посебан и јединствен део ритуала је скуп богова у сауни (sauna или pirts). Сауна, која је у балтичкој етнографској традицији била свето место за рађање, чишћење и гозбе, служи као место где се богови припремају за венчање, а Пиртс мате (Pirts māte, Мајка сауне) је домаћица којој су се давале жртве.
Богови благостања и мајке заштитнице
Балтички богови су били интегрални део свакодневног живота и пољопривредног циклуса, а посебна група богова је гарантовала благостање. Најистакнутија богиња судбине је Лаима (чије име значи „срећа“), која живи на земљи и одређује судбину детета при рођењу. Највећа богиња плодности је Земе (Zeme, литвански Žemýna), обично звана Земес мате (Zemes māte, Мајка Земље). Улога ове богиње развила се у бројне независне хипостазе – према једној традицији, има седамдесет сестара – које су назване према месту или објекту који штите. Међу њима су Лауку мате (Мајка поља), Межа мате (Мајка шуме), али и Угуњс мате (Мајка ватре) и чак Навес мате (Мајка смрти). Овај развој мајки, који је врло специфичан, неки истраживачи сматрају искључиво балтичким феноменом, док други верују да је настао под утицајем култа Девице Марије. Поред њих, постоје и бог плодности Цероклис (повезан са клијањем зрна) и бог Јумис (који је можда повезан са близанцима или спојем), који су такође играли важну улогу у обезбеђивању богате жетве.
0 Коментари