Како је прва Библија која је садржала мапу помогла у ширењу идеје о земљама са границама

Прва мапа у Библији и њена грешка

Пре пет стотина година, 1525. године, објављено је прво издање Библије које је садржало мапу – Стари завет Кристофера Фрошауера, штампано у Цириху. Овај тренутак, иако незапажен, трансформисао је начин производње Библија. Међутим, први покушај није био успешан: мапа, коју је деценију раније нацртао Лука Кранах Старији, била је обрнута дуж осе север-југ, тако да се Средоземно море појавило источно од Палестине. Ова грешка, као и европски пејзаж приказан на мапи, сведоче о незнању тадашње Европе о Блиском истоку.

Мешавина стилова и симболике

Кранах се, приликом израде мапе Свете земље, нашао између два епохална стила. Након поновног откривања Птоломејеве „Космографије“ у 15. веку и увођења штампе, картографија је почела да користи географску ширину и дужину за израду модерних, тачних мапа. Међутим, Кранахова мапа представља хибрид: иако има меридијанске линије, она је оријентисана ка североистоку, а пејзаж је испуњен симболичном географијом. Мапа приказује пут Израелаца од египатског ропства до Обећане земље, чиме се фокусира на верско значење и резонантне локације (попут Јерихона и Горе Синај), уместо на географску тачност.

Недостатак интересовања за савремену Палестину

Мапа је била карактеристична за европски недостатак интересовања за савремену Палестину (која је тада била део Османског царства). Купцима књига била је важнија „Свети земља“ као хибридни, имагинативни простор. Градови приказани на мапи били су они који су цветали два миленијума раније, који су за хришћане били стварнији јер су били део имагинативног простора описаног у њиховим светим списима и црквама.

Порекло модерних граница

Једна од најзначајнијих последица ове мапе била је њена подела Палестине на дванаест племенских територија, које потичу од Јаковових потомака. Ове линије су симболизовале тврдњу хришћанства као истинског наследника Израела и његових светих места, као и обећање небеског Јерусалима. Међутим, у раном модерном периоду, штампари су почели да користе линије за означавање граница суверених држава. Чињеница да се мапа подељена на територије појавила у Библији, дала је религијско овлашћење за свет испуњен границама и нацијама, чиме су линије које су некада симболизовале божанска обећања почеле да означавају границе политичког суверенитета.

Трајна трансформација и последице

Увођењем мапа, Библија је трансформисана у нешто налик ренесансном атласу. Штампари су се на крају усталили на четири мапе: по једна за лутање Израелаца, племенске територије, Палестину из времена Исуса и мисионарска путовања апостола Павла, стварајући симетрију која је повезивала Стари и Нови завет. Овај историјски тренутак је био фасцинантан, али и узнемирујући, јер је дубоко уградио претпоставке о хришћанској супериорности (потискујући савремену Палестину хришћанском имагинацијом) и био је један од агенаса у стварању модерног света посебних националних држава са којима се суочавамо до данас.