Enlightenment Underground. Radical Germany, 1680-1720, By: Martin Mulsow, Translated by H. C. Erik Midelfort, Series: Studies in Early Modern German History, 464 Pages, Hardcover, Published By: University of Virginia Press, Published: November 2015
Филозофска микроисторија и скривена мрежа Просветитељства
Историјско истраживање европског Просветитељства проширило се изван уског канона познатих филозофа, највише захваљујући раду Мартина Мулсова, чија је студија Подземно Просветитељство превод његовог дела из 2002. године. Мулсов свој приступ описује као филозофску микроисторију, фокусирајући свако поглавље на један аспект радикалне мисли и релевантни текст. Као пример, он истражује јеврејску антихришћанску полемику и анонимни португалски рукопис Liber blasphemus, чијег аутора идентификује као Мозеса Рафаела Д'Агилара. Ове истраге се могу описати и као Konstellationsforschung – анализа мрежа или „констелација“ које дефинишу интелектуални миље. Како Мулсов истиче, ове приче је тешко документовати због анонимности и претње цензуром, што је спречавало јасну комуникацију, али су значајни преноси текстова ипак постојали испод површине јавног дискурса, ширећи се од пажљивих антиквара до хетеродоксних писаца попут Самјуела Крела.
Фокус на „подземне“ аспекте и критика
Мулсовљеве студије вероватно је боље схватити као наглашавање „подземних“ или „тајних“ аспеката европског Просветитељства, а не нужно његовог радикализма, иако је неортодоксност често разлог због којег су аутори и текстови прибегавали анонимности. Критичари, попут Димитрија Левитина, доводе у питање Мулсовљево имплицирање да је Џон Спенсер, хебраиста са Кембриџа, био рационалиста и социјаниста, на основу недовољно објашњених оптужби за рационализам. Ипак, Мулсовљеве студије пружају добродошао приказ сложености третирања верске ортодоксије као предмета хумора и критике. На пример, историја настанка дела De tribus impostoribus (које критикује Мојсија, Исуса и Мухамеда) открива више о социјалној историји немачких универзитета 18. века и сакупљачима књига него о самом развоју критике верске власти.
Узајамна зависност радикалних и умерених струја
Суздржана природа Мулсовљевих тврдњи је пожељнија од вештачке приче о филозофском јединству унутар радикалних рубних делова „Републике писама“. Мулсов показује како анонимност и нејасне ауторске намере онемогућавају стварање јединственог програма радикалног Просветитељства. Оно што повезује ликове у овој причи јесте пре свега неутаживи антикваризам, који је очувао и дистрибуирао ове текстове. Утицај се ипак преноси, а „радикално и умерено Просветитељство нису била два неупоредива покрета јер су била узајамно зависна једно од другог, испреплетена на много начина“ (206). Било да је то кроз Лесингово читање Ineptus Religiosus као сатире, или претварање једног ортодоксног, али песимистичног погледа на грешно човечанство у антихуманистичку критику цркве и државе, хришћанска Немачка и радикално Просветитељство стално су се и неочекивано преплитали.
О аутору
Мартин Мулсов је професор историје на Универзитету у Ерфурту (Немачка) и директор Истраживачког центра за културне и друштвене научне студије у Готи. Добио је многе награде за свој научни рад, укључујући Међународну награду за историју филозофије Луиђи де Франко (Premio internazionale de storia della filosofia Luigi de Franco) за најбољу књигу о филозофији ренесансе (1999) и Награду Берлинско-Бранденбуршке академије наука (2011).
0 Коментари