Зашто Пекинг жели да спроведе чвршћу контролу над кинеским хришћанима

Контекст хапшења лидера Цркве Сион и нови талас репресије

Хапшење лидера Цркве Езре Ђина и преко 30 чланова особља и пастора Цркве Сион 10. октобра представља значајан догађај у оквиру највећег таласа репресије над хришћанским црквама у Кини у последњих неколико година. Црква Сион је велика, нерегистрована заједница која је дуго била на удару власти. Анализа показује да тренутно заоштравање контроле над верским активностима није само питање унутрашње политике, већ је директно повезано са затегнутим односима између Кине и Сједињених Држава.

Сложена историја хришћанства у Кини

Однос Кине према хришћанству је сложен и обележен сменама толеранције и прогона. Кина званично признаје пет религија, од којих су само будизам и даоизам сматрани аутохтоним и централним за културу Хан Кинеза, заједно са конфучијанизмом чинећи „три учења“. Хришћанство је доживело први значајан раст у 19. веку, након што су уговори са западним силама отворили врата мисионарима. Међутим, ова повезаност са западним империјализмом и даље оптерећује Пекинг, а оснивање Народне Републике Кине 1949. године довело је до протеривања страних хришћана и стварања државних самоуправних верских тела. Незадовољство обавезом прекида веза са страним црквама довело је до формирања нерегистрованих „кућних цркава“.

Религиозна обнова након Културне револуције

Прогони хришћана и других верника су се појачавали након 1950-их и трајали су током Културне револуције (1966–1976). Упркос бруталној репресији, верска уверења су опстала, а либералније 1980-е омогућиле су други велики раст хришћанства у Кини. Нова политичка клима дозволила је већи простор за верску праксу, неформално обнављање веза са црквама у иностранству и повратак страних мисионара. Број хришћана се средином 2000-их процењивао на око 90 милиона, што је било приближно броју чланова Комунистичке партије, мада истраживања сугеришу да се број верника у последњих 20 година стабилизовао.

Политика Си Ђинпинга и „синизација“ религије

Под вођством Си Ђинпинга од 2013. године, Кина је усвојила фундаменталистички тон, промовишући традиционалну кинеску културу у пару са социјалистичким вредностима, док истовремено жестоко потискује религије које сматра претњом. Нове регулативе о религији уведене су 2015. године, пооштравајући државну контролу над верским објектима и финансијама. Годину дана касније, Си је формално увео политику „синизације“ религије – асимилације свих религија у кинеску државну идеологију. Ова политика се манифестовала кроз уништавање верских статуа, визуелне измене верских објеката (попут насилног уклањања крстова) и затварање истакнутих лидера, као што је случај Ванг Јија 2018. године.

Тајминг прогона као политички сигнал Вашингтону

Кључни разлог за тајминг недавних репресивних мера лежи у блиској вези између неких нерегистрованих цркава и евангелистичких лобистичких група у САД. Кинеско-амерички хришћани, блиски Републиканској партији, често осигуравају да прогон кинеских хришћана остане важна тема у билатералним односима. Као резултат тога, репресивне мере имају тенденцију да се појачају кад год се односи између Кине и САД погоршају. Хапшење лидера Цркве Сион, чија је ћерка запослена у Сенату САД, тумачи се као директан сигнал Вашингтону од стране Си Ђинпинга, у циљу контроле верских активности и слања геополитичке поруке. Стога, судбина кинеских хришћана у великој мери зависи од будућег развоја америчко-кинеских односа.