Појам ауторитета и његови извори у религији
Ауторитет је константна и свеприсутна појава у историји религија, дефинисан као легитимна моћ да се захтева и добије покорност. Ауторитет се јавља свуда где је потребно успоставити поредак, било у примитивним, архаичним или основаним религијама. Главни извори ауторитета су разнолики, али се могу свести на пет основних категорија: особе (као што су оснивачи, краљеви или верске вође); свети списи; традиције (усмене и/или писане доктрине и етички прописи); верске заједнице (са свештенством и сакраментима); и лично искуство. Питање легитимности неког ауторитета је константан извор напетости и сукоба, јер признати ауторитет мора бити поштован, док се одбачени мора сузбијати.
Ауторитет у примитивним и архаичним религијама
У примитивним религијама, ауторитет је првенствено садржан у усмено пренесеним традицијама племенске заједнице, где посебан значај имају митови. Мит је ауторитетан јер је „истинита“ прича о делима богова и других божанских бића која су се догодила in illo tempore („у то време“), представљајући стварност вишу од било које историјске. Ова транс-историјска реалност служи као узоран модел за људске активности, функционишући као „повеља“ друштвених чињеница, укључујући морал и верске праксе. Знање о тајнама традиције стиче се током обредâ иницијације. Са успоном великих цивилизација у Месопотамији, Египту, Индији и Кини (архаичне религије), усмене традиције су замењене писаним традицијама, које су створиле краљевски дворови и храмови, а чували су их писари и свештеници (као што су брамани у Индији). Међутим, врховни ауторитет је вршио краљ, чија је власт била одржавана митовима и ритуалима (попут Новогодишњег фестивала), јер је држава функционисала као космос, а краљ је био врховно одговоран за одржавање космичког поретка. Разлике су постојале у идеологији легитимације: у Египту је краљ био сматран божанским бићем и инкарнацијом Хоруса, док је у Месопотамији био смртни представник бога Мардука, а у Кини је био „Син Неба“ који је добио мандат Неба (Tien-ming), који се могао повући.
Ауторитет у основаним религијама: будизам и ислам
За разлику од примитивних и архаичних, у основаним религијама попут будизма, хришћанства и ислама, ауторитет ултимативно потиче од оснивача и/или његовог личног религиозног искуства. У будизму, ауторитет Буде потиче из његовог личног искуства просветљења и открића дарме (универзалног закона постојања). Иако су настале усмене традиције и писани списи, не постоји јединствени канон универзално прихваћен, због децентрализоване природе сангхе (будистичке заједнице) и Будиног инсистирања на примату личног искуства просветљења (нарочито у зен будизму). У исламу, врховни ауторитет је Кур'ан, који се сматра непосредном, нествореном и потпуном објавом Алахове поруке преко Мухамеда. Додатан нормативни ауторитет представља хадис (запис о Мухамедовим речима и делима) и, код сунита, хадиси прва четири праведна калифа. Улога калифа је била заштита јавног поретка, док је тумачење вере и исламског закона (шеријата) вршила улеме. Шиити, међутим, одбацују прва три калифа и признају само имама (Алија и његове наследнике) који је наследио Мухамедову харизму и има право да тумачи скривене мистерије Кур'ана (хакика).
Ауторитет у хришћанству: од Христа до папства и Реформације
У хришћанству, Исус Христос је одбацио ауторитет усмене Торе, замењујући га сопственим ауторитетом као тумача писане Торе и проповедника Царства Божијег. Након његовог васкрсења, апостоли су преузели одговорност за тумачење и преношење традиција о његовим делима и речима, што је на крају кодификовано као канон Новог завета. Католицизам даје једнак ауторитет Светом Писму и текућој традицији Цркве, сматрајући их манифестацијама једне апостолске традиције. Папство је утемељено на веровању у директно апостолско наследство од Петра, представљајући институционализовану харизму и објективни орган спасења. Православље се слаже да Црква има непогрешив ауторитет, али та непогрешивост лежи у мистично схваћеној Цркви као таквој, а не у фиксној служби попут папства. Протестантизам се заснива на два принципа: оправдање само вером (sola fide) и ауторитет само Писма (sola scriptura), одбацујући свештенство и традицију као гаранте спасења. Овај нагласак на личној савести и тумачењу Писма отворио је пут субјективизму и пролиферацији деноминација.
Напетост између верске и световне власти
Напетост између верског и световног ауторитета појављује се у најоштријем облику након успона основаних религија, које претендују на универзалну надмоћ. Ислам је ретко искусио сукобе сличне онима између цркве и државе у средњовековном хришћанству, јер је заснован на принципу теократије, без моћног еклисијастичког тела. Будизам је развио теорију „чакравртина“ (праведног универзалног краља), идеал који пропагира мирну међузависност духовног и световног домена (цезаропапизам), често стављајући монашку заједницу под контролу државе. У Западном хришћанству, пад римске власти омогућио је папама да се уздигну као политички владари и склопе савез са франачким краљевима, што је кулминирало крунисањем Карла Великог (800. године). Ово је усадило идеју да је царска власт дар који даје папа. Сукоб између папске теократије (Григорије VII, који је тврдио да може да свргне цареве) и царске теократије (Хајнрих IV, који је полагао право на постављање бискупа) кулминирао је 1075. године, представљајући један од најдиректнијих сукоба између верског и световног ауторитета у историји религија.
0 Коментари