Порекло и култ богиње Атират
Атират, позната као Аширатум или Ашратум у старовавилонским текстовима, била је западносемитска богиња, поштована у Сирији током другог миленијума пре Христа, а касније широко потврђена у јужној Арабији до средине првог миленијума пре Христа. Њено име потиче од активног партиципа корена tr, што значи „ходати“ или „газити“, те је исправно објашњено као „она која гази“ или „ходачица“. У Вавилону, Аширатум је била супруга Амурума, главног божанства западних номада Аморита, а њено подручје деловања била је степа. Каснији митолошки текстови из Угарита наводе је као Мајку богова. С обзиром на то да је Амурум био бог Месеца, Атират је највероватније била богиња Сунца или посебан аспект соларног божанства, што је потврђено и њеном улогом у јужној Арабији.
Атират као соларно божанство и њена веза са Месецом
У јужној Арабији, Атират је била супруга мушког лунарног божанства, често се појављујући као супруга Амма, главног бога Катабана. Једна територија краљевства Катабан, названа Зу-Атират, била је посвећена њој, а један месец у календару Ма'ина носио је њено име, што указује на велики фестивал у њену част. Верује се да њено име алудира на сунчев диск који „гази“ небеским сводом од истока до запада. У јужноарабијској тријади горњих божанстава, сматрана је мајком младог звезданог бога Аштара, што објашњава њену улогу у угаритским текстовима где номинује Аштара за наследника бога Ваала. У Угариту, иако није идентификована са богињом Сунца Шапаш, њена титула „Дама која хода по мору“ (rbt atrt ym) вероватно алудира на залазак Сунца у Средоземно море.
Атират у Сирији, Арабији и њено нестајање
Поштовање Атират проширило се и на северну Арабију, где се помиње у петом веку пре Христа међу три „бога Таиме“ под именом Ашира, највероватније као супруга лунарног божанства Син-егала. Међутим, у Сирији, у угаритским митолошким текстовима, она је супруга главног бога Ела и Мајка богова, појављујући се у хетитској адаптацији као жена Елкунирше („Ел, власник земље“). Постоје и индиције које је у Угариту паралелно помињу са богом Месеца Јарахом, што опет сугерише соларни контекст. Важно је напоменути да нема трагова њеног култа у Ханану, нити је њено поштовање допрло до Египта. Штавише, култ Атират потпуно нестаје у сиро-феничанском подручју након колапса цивилизације бронзаног доба почетком дванаестог века пре Христа.
Збрка са појмом "Ашера" и свето место
Акадска именица аширту, феничански šrt, арамејски trt и хебрејски "ашера" ('ašērāh), које све значе „свето место“ или „светилиште“, често су због сличности у имену биле погрешно повезиване са богињом Атират. Ова конфузија је инспирисала значајну литературу, посебно након што су хебрејски епиграфски натписи поменули „Јахвеа и његову ашеру“, где се овај други појам погрешно сматрао Јахвеовом супругом. Међутим, докази из изворних текстова и граматичких правила хебрејског језика (укључујући честу употребу множине и одсуство истог номиналног обрасца као код имена богиње Атират) показују да је реч ашера остала обична именица која означава свето место.
Ашера као свето дрво или светилиште
У северозападносемитском подручју, свето место названо ашера било је повезано са присуством дрвећа. Петокњижје и Књига о Судијама изричито забрањују сађење ашера или наређују њихово сечење, наглашавајући да се радило о светим гајевима или дрвећу, понекад значајне величине. Касније, у монархијском периоду, ашера је могла означавати и капелу или светилиште, попут аширту у асиро-вавилонским текстовима. Упркос томе што је ашера могла бити повезана са симболом плодности (попут фалусне стеле) или идолом постављеним у Јахвеовом храму (нпр. под Манасијом), доследна традиција, од библијских времена до Мајмонида, тумачи хебрејску реч искључиво као свето место или гај, а не као богињу Атират.
0 Коментари