Атеизам

Зачеци и имплицитни атеизам у древним цивилизацијама

Зачеци атеизма јављају се већ у политеистичким религијама, које су често биле лишене веровања у једног Врховног Створитеља, што су рани антрополози сматрали значајним. У многим примитивним религијама, укључујући и традиционалне афричке, Врховно биће није увек било центар верског живота. У раном хиндуизму, први корак ка религиозном скептицизму присутан је у Ригведи (око 900. п. н. е.), где се поред похвала боговима, попут Индре, јављају и пасуси који сумњају у његово постојање. Овај скептицизам се даље развија кроз нове концепције божанског, као што су безлични поредак универзума (рита) и ултимативна стварност позната као Браман у Упанишадама. Слично томе, древна Кина је заменила лични концепт Врховног владара (Шангти) безличном идејом Тјена („космичко правило“), које је Конфуцију (551–479. п. н. е.) значило морални закон. Иако је Мози приписивао Тјену антропоморфне особине, Сјунзи је тврдио да је Тјен само ознака за природни процес, негирајући натприродне делатнике. Због одсуства прецизног еквивалента за концепт Бога, атеизам древне Кине остаје имплицитан, блиско повезан са безличним метафизичким принципом Даоа.

Експлицитни атеизам у индијским филозофским школама

Експлицитни облици религиозног атеизма појавили су се у Индији кроз хетеродоксне (настика) школе које не прихватају ауторитет Веда. Чарвака школа је била најоштрија, одбацујући све изворе знања осим чула и све верске доктрине, проглашавајући да постоји само видљиви свет. Џаини су такође експлицитно атеистички, тврдећи да је космос нестворен и вечан, због чега не захтева Бога као објашњење свог постојања, те су развили снажне аргументе против теистичких идеја. Будизам је имплицитно атеистички, одбацујући верски систем Веда и идеју непроменљивог Бога, наглашавајући самоослонац и закон зависног настанка (пратитја-самутапада) као водича сукцесије непостојаних феномена (дарми). Чак и неке ортодоксне школе (даршане) које прихватају Веде, попут Санкхје и Мимансе, су атеистичке. Санкхја објашњава универзум кроз вечне стварности душе (пуруша) и материје (пракрити) без потребе за Богом, док Миманса сматра свет вечним и награду приписује апурви (потенцијалној енергији ритуала), а не самим боговима. Коначно, Шанкарина Адвaита Веданта уводи доктрину илузије (маја), где се на највишем нивоу апсолутне истине целокупна различитост, укључујући и Бога (Ишвара), сагледава као илузија, а постоји само ултимативна стварност Браман.

Критике у античкој Грчкој и успон рационалног теизма

Античка Грчка, са пантеоном богова, није имала концепт једног Бога Створитеља, али су њени филозофи поставили темеље каснијим критикама теизма. Ксенофан (око 570–475. п. н. е.) је нападао антропоморфне и неморалне приказе богова, залажући се за једно, вечно и непроменљиво божанско биће. Јонски натурализам је, путем објашњења попут Демокритовог атомизма, умањио потребу за божанским интервенцијама. Софисти су критиковали јавно обожавање као људску конвенцију (номос), а Протагора (око 485–420. п. н. е.) је први филозоф који је довео у питање постојање богова. Критијин лик Сизиф је чак тврдио да су богове измислили мудри људи ради успостављања моралне контроле. Међутим, упркос овим раним критикама, у западној теологији превладала је библијска слика Бога као Оца и Створитеља, а идеја да се Бог може спознати разумом постала је централна. Схоластицизам је достигао врхунац у овом приступу: Анселм Кентерберијски (1033–1109) је формулисао онтолошки доказ, док је Тома Аквински (1228–1274), под утицајем Аристотела, разрадио својих пет путева (quinque viae), укључујући аргументе из кретања, узрочности и сврсисходности, како би рационално доказао постојање Бога.

Напад секуларне филозофије и моралне замене за Бога

Од 17. века, секуларна филозофија је започела снажно оспоравање аргумената за постојање Бога. Нова физика Исака Њутна и Лапласова идеја о свету као савршено детерминисаном систему учиниле су Бога као покретача непотребним. Дејвид Хјум (1711–1776) је подрио класичне каузалне аргументе оспоравајући постулат узрочности. Имануел Кант (1724–1804) је у „Критици чистог разума“ утврдио да ниједан спекулативни доказ не може да докаже постојање Бога, ограничавајући разум на сензуално искуство, али је вера у Бога ипак била оправдана као морални постулат неопходан за живот у складу са моралним законом. Кантов прелазак у моралну сферу изазвао је реакцију у 19. веку: Лудвиг Фојербах (1804–1872) је тврдио да је религија „човеков сан“ у коме пројектује своју природу, позивајући на замену теологије хуманизмом; Карл Маркс (1818–1883) је религију видео као илузорну срећу и средство економске контроле. Најнепријатељскији став имао је Фридрих Ниче (1844–1900), који је најавио „смрт Бога“ као културну прекретницу, тврдећи да је јудео-хришћански Бог подршка „робовском моралу“ који поткопава виталност. У 20. веку, логички позитивизам је изјаве о Богу прогласио бесмисленим јер нису подложне емпиријској провери.

Религиозни атеизам у 20. веку

Као одговор на ове филозофске изазове, 20. век је донео нове теолошке струје, али најрадикалнији помак ка религиозном атеизму јавио се код мислилаца који су престали да потврђују постојање традиционалног Бога, а ипак наставили да се баве теологијом. Пол Тилих (1886–1965) је предложио веру као „ултимативну забринутост“ која надилази теизам, уводећи концепт „Бога изван Бога“, који није биће, већ „Тло Бића“ које се открива када Бог теизма нестане у анксиозности бесмисла. Слично, Џон А. Т. Робинсон је тврдио да се божанска трансценденција мора суочити у „бескрајној дубини“ бића, у средини живота. Ова размишљања довела су до „теологије смрти Бога“ у САД. Док су неки, попут Габријела Ваханијана, видели смрт Бога као културну чињеницу (одсуство трансценденције у модерном друштву), други су, попут Томаса Џ. Џ. Алтизера, то схватили дословно, сматрајући да је Бог умро тако што се помирио са светом кроз Христа. Управо ови мислиоци, који су сматрали да је вера у Бога немогућа или погрешна, а ипак наставили да се баве теологијом, представљају најновије и најзначајније облике религиозног атеизма.