Помирење. Хришћански концепти

Појам и лингвистичко порекло хришћанског помирења

Помирење (Atonement) је једна од ретких енглеских речи која је постала централни теолошки термин. Лингвистички, потиче од „at-one-ment“ и значи „стање јединства“ или „резултат јединства“ са Богом. У савременој теологији, помирење се односи на процес којим се постиже помирење са Богом кроз Христову смрт. Иако се у старијим преводима (нпр. King James Version) реч појављује у Римљанима 5:11 као превод грчке речи katallagē, скоро сви модерни преводи користе термин „помирење“ (reconciliation), чиме је реч atonement нестала из енглеског Новог завета.

Старозаветна позадина и Нови Завет

Позадина помирења лежи у старозаветном корену kpr (који вероватно значи „покрити“ или „обрисати“), и његовом грчком еквиваленту hilaskethai. Систем жртвовања у Израелу, утемељен у Закону (нпр. Левитска 17:11: „крв чини помирење, по животу“), имао је за циљ помирење, кулминирајући на годишњи Дан помирења (Јом Кипур) када је првосвештеник приносио жртву на Поклопцу Ковчега (kaporet, hilastērion), месту Божанске милости. Пророци су, међутим, непрестано упозоравали да Бог жели милост и покајање, а не само жртву (Ис. 1:10-17). Овај ритуални систем је спиритуализован у пророчком виђењу новог завета (Јер. 31:31) и Слуге Господњег (Ис. 53) који постаје жртва за кривицу и узима на себе грехе многих.

Јеванђеља и темељи у Христовој смрти

У Новом завету, асоцијације помирења са животињским жртвама претварају се у живе метафоре које објашњавају искупитељски живот, смрт и васкрсење Исуса Христа, посебно догађај на Голготи „једном заувек“ (Јевр. 10:10). Исус је учио о праштању грехова, повезујући Божје праштање са праштањем међу људима. Своју смрт је видео као одлучујући део своје мисије да успостави Царство Божје, дајући свој живот „као откуп за многе“ (Мк. 10:45), што је слика која указује на цену помирења. На Тајној вечери је установио Нови завет својом крвљу која се пролива „за многе“ (Мк. 14:24), а Јован је додао слику „Јагњета Божјег које узима грех света“ (Јн. 1:29), док Посланица Јеврејима шири ову слику жртве у најобимнију теорију помирења у Новом завету.

Апостол Павле и парадокс благодати

Апостол Павле је најранији писани извор за разумевање помирења у апостолском проповедању, тврдећи: „Христос умре за грехе наше по Писму“ (1. Кор. 15:3). Павле користи слике Христа Победника над грехом и смрћу, као и правни језик суда, али само да би увео парадокс Божје благодати. Он поставља суштинску моралну дилему: како Бог светости и праведности може прихватити грешнике, а да не уништи своју светост или не сентиментализује своју љубав неморалном равнодушношћу према злу? Његов одговор је да Бог у Христу револуционарно прихвата грешнике, не поступајући по линији ретрибутивне правде. Павле описује Христово дело као заступничко и замењујуће („Он њега који није знао греха, учини грехом за нас, да ми постанемо правда Божја у њему“ – 2. Кор. 5:21), али истиче да та Божја благодат надилази неопходност људског суда.

Развој теорија помирења и Тројица

У Новом завету не постоји јединствена доктрина помирења, већ збирка слика и метафора (војна победа, жртва, плаћање откупа, правни суд) из којих је каснија традиција изградила систематске теорије, повезујући их са догматима о Тројици и Оваплоћењу. Најутицајнија је Анселмова теорија (Cur Deus Homo, око 1097.), која тврди да је откуп морао бити плаћен Богу (задовољење Божје части) због бесконачности увреде греха, што је могао учинити само Богочовек. Касније су се развиле и класична теорија (Christus Victor, која наглашава Христову победу над злом и демонима, популарна на Истоку) и теорија моралног утицаја (која наглашава љубав и пример Христов, као код Абелара). Чињеница да постоји толико теорија сведочи о значају Христове смрти, али и о Мистерији Божјој која се никада не може свести на једну рационалну формулу, већ увек укључује цео домострој спасења и деловање Свете Тројице.