Рат је затегнуо везе између Израела и Ватикана. Хоће ли папа искористити примирје да залечи те ране?

Почетак понтификата папе Лава XIV и нови приступ

Папа Лав XIV преузео је своју улогу у време изузетно затегнутих односа између Ватикана и Израела, што је делимично наслеђено из периода његовог претходника, покојног папе Фрање, који је повремено оптуживан за пристрасност према Палестинцима. Папа Лав XIV, међутим, уноси избалансиран дипломатски и теолошки приступ, који се одликује стратешком промишљеношћу, мањом импулсивношћу и пажљивим слушањем. Његово прво обраћање након прекида ватре, у којем је ситуацију назвао „искром наде у Светој Земљи“, потврђује његову посвећеност помирењу.

Историјски развој римокатоличког става према Израелу

Римокатоличка прича о Јеврејској држави кретала се од првобитног снажног противљења до коначног формалног дипломатског прихватања. На почетку, 1904. године, папа Пије X је одбио да подржи ционизам, ослањајући се на суперсесионизам – теолошко становиште (које није званична доктрина, али је било укорењено у Цркви) да је јеврејски завет замењен Христовим учењем и да је јеврејски народ кажњен протеривањем због „убиства Бога“. Преломна тачка догодила се 1965. године, када је Други ватикански концил усвојио декларацију „Nostra Aetate“.

Радикалне промене након „Nostra Aetate“

„Nostra Aetate“, иницирана од стране папе Јована XXIII (који је као нунциј у Турској спасао хиљаде Јевреја током рата), донела је радикалне промене. Документ је одбацио оптужбу за убиство Бога, истакао да су Божја обећања јеврејском народу неопозива (Рим. 11:29) – чиме је ефективно негирао суперсесионизам – и недвосмислено осудио антисемитизам. Ове промене су постале основа за наредне кораке. Под понтификатом папе Јована Павла II, који је био сведок Холокауста, успостављено је пуно дипломатско признање Израела 1993. године, а незванично је признао и религиозне димензије повратка Јевреја у њихову библијску земљу.

Балансирање односа: подршка Палестинцима

Друга половина приче укључује континуирану католичку подршку Палестинцима и бригу за арапске хришћане на Блиском истоку (којих се процењује да има 10–15 милиона). Ватикан је дуго подржавао палестинске избеглице преко хуманитарних агенција. Папа Јован Павле II је 1999. године говорио о „природном праву Палестинаца на домовину“, а Ватикан је 2015. године признао државу Палестину, што је изазвало несугласице са Израелом. Иако је папа Фрања нанео одређену штету односима (критиком израелске инвазије на Газу као тероризма), ватикански став о држави Палестини није виђен као неспојив са блиским односима са јеврејским народом.

Папа Лав XIV и пут помирења

Одмах по избору, папа Лав XIV се обавезао на наставак и јачање дијалога са јеврејским народом у духу „Nostra Aetate“. Он је истакао да је теолошки дијалог „и даље важан и близак његовом срцу“, посебно у овим тешким временима. Његови први потези, укључујући позив на окончање „варварства рата“ након гранатирања једине католичке цркве у Гази и састанак са израелским председником Исаком Херцогом, потврђују његову посвећеност прекиду ватре и решењу са две државе. Папа Лав XIV настоји да помири две дубоке обавезе – љубав према јеврејском народу и љубав према палестинском народу – користећи моћ своје службе за постизање мира између народа и нација, што ће бити главна одлика његовог понтификата.