Будизам као ревизионистичка метафизика и начело неубијања
Тврдња да будизам суштински не одобрава смртоносно насиље произилази из тога што је будизам, првенствено, филозофска визија која настоји да ревидира (исправи) конвенционално разумевање постојања. Будина доктрина (у тексту упоређена са Платоновом, Спинозином и Кантовом) представља „ревизионистичку метафизику“ која анализира уобичајено разумевање људског живота као неадекватно. Начело неубијања, као први од пет прописа, стога није само морални закон, већ је утемељено у метафизичком погледу на то шта је стварно, а шта илузорно. Да би се разумело зашто су неки смртоносни чинови „невешти“ (akusala), потребно је схватити да они нису само морално погрешни, већ когнитивно заблудели – ефекат су дубоко погрешног разумевања стварности.
Од намере до метафизике
У будистичком контексту, нормативни статус неке радње обично се процењује на основу квалитативне намере (cetanā) која води ка морално обојеној акцији (kamma) и вероватним последицама (vipāka). Међутим, да би се схватило зашто неки смртоносни чинови нису увек најгори, није довољно ослањати се само на ове контингентне факторе (намеру или последице). Потребно је анализирати објективне когнитивне услове који чине ту врсту намерног чина могућом. Убијање концептуално преобликује разумевањем његове генезе у когнитивним актима који дефинишу тај чин. Његов нормативни статус тада се процењује у односу на метафизички контекст „узајамне међузависности“ (paṭiccasamuppāda), односно односа између когниције и феноменологије која доводи до убијања.
Критика рата и илузорна природа „универзалија“
Узимајући убијање у рату као пример, будистичка анализа иде даље од конвенционалне етике и испитује когнитивне предуслове тог чина. Да би се убијање у рату водило, „непријатељ“ мора бити схваћен под неком „универзалијом“: као јеретик, комуниста, Србин, Хрват и слично. Рат ментално своди појединца на једну апстрактну категорију која је ирелевантна за све друге његове атрибуте. Будисти, као номиналисти о универзалијама, тврде да универзалије не постоје у стварном смислу, већ су само номинално приписане особама. Пошто јединствена конституција појединца превазилази његова различита својства, будистичка филозофија доводи у питање да ли има смисла смртоносно потчинити живу особу неживој и нестварној универзалији (попут нације или идеологије), јер то обезвређује постојање појединца.
Конвенционална насиља као заблуда о стварности
Убијање у рату је конвенционално људско понашање које је конститутивно непрозирно и некохерентно са становишта будизма. Метафизички и когнитивни предуслови за овај чин су дубоко у нескладу са правом природом људског бивствовања. Ратна пракса је успостављена на колективним менталним процесима који погрешно схватају стварност особа као појединачно и друштвено конституисаних. Зато будизам сугерише да је та конвенционална стварност ревизибилна. Смисао за „инхерентну погрешност“ ратовања, који осећају многи сведоци, за будисте је регистровање метафизичке истине у дубоком стању благостања. Сатја (satya), санскритска реч за „бивствовање“ и „истину“, наговештава да право знање манифестује облик бивствовања које исправним знањем исправно и постоји.
Номинални будисти и суштина будистичког позива
Суочена са доказима о насиљу великих размера које чине „културни будисти“ (као што је геноцид у Мјанмару), будистичка филозофија одговара да се та дискусија задржава на првобитном нивоу описа и разумевања, где су будисти људи попут свих других. Али то је оно што их чини само номиналним будистима или још горе – онима који су изгубили свој идентитет као будисти. Будистички поглед на стварност настоји да поткопа тај ниво разумевања јер може рационално објаснити да је он погрешан, води ка изобличењу бића и резултира озбиљном патњом. Када се заиста разуме како постојимо, убијање се види као последица озбиљне, контингентне заблуде. Стога, говорити у име будизма значи говорити о његовим вредностима и филозофским премисама које позивају на ослобођење од патње.
0 Коментари