Настанак хришћанског Неба: грчка филозофија и космологија
Савремени хришћански концепт Неба као места са анђелима и облацима јесте историјски изум који је настао тумачењем верских списа у контексту грчке културе. Рани хришћански писци су комбиновали Платонове идеје о успињању душе након смрти према звездама са Аристотеловим схватањем структуре универзума. Аристотелов геоцентрични модел делио је свет на земне регионе (променљиве, испод Месеца, састављене од четири елемента) и небеске регионе (савршене, вечне, састављене од петог елемента – етра). Ова подела је омогућила хришћанима да лоцирају физичко, материјално Небо – које је било неопходно због тврдње о телесном васкрсењу Христа – на мапи универзума.
Развој троструког Неба и увођење Емпиреја
Док је Стари завет углавном Небо видео као пребивалиште Бога, а не као дестинацију за праведне мртве, рани хришћани су кроз синтезу са грчком мишљу развили јасно просторно разумевање. Василије Велики, у 4. веку, покушао је да помири библијска сведочанства о стварању, разликујући ваздушно небо и звездано небо. Коначни корак у обликовању Неба било је увођење Емпиреја – трећег неба које се налази изнад сфере звезда. Ова идеја, преузета од нехришћанских аутора попут Марцијана Капеле из 5. века, идентификовала је Емпиреј (од грчке речи за „ватра“) као „Небо небеса“ и пребивалиште Бога, светаца и анђела. До 13. века, Емпиреј је постао део хришћанске вере, прихваћен од стране водећих теолога попут Томе Аквинског.
Коперниканска револуција и дислокација Неба
Средњовековни хришћани су веровали да се Небо налази на специфичној, иако невидљивој, локацији иза границе видљивог универзума (сфере фиксираних звезда). Међутим, прихватање Коперниковог новог хелиоцентричног погледа на универзум и Галилејева телескопска посматрања у 16. и 17. веку довели су до колапса овог концепта. Ова научна трансформација није само детронизовала Земљу, већ је уништила Небо као место унутар космоса. Телескопски докази су показали да су звезде расуте у неограниченом простору, а не постављене на сфери, што је значило да не постоји граница универзума изван које би Емпиреј могао да буде лоциран.
Губитак консензуса и померање концепта Неба
Суочени са новим космолошким открићима, консензус о локацији Неба је нестао до 17. века. Неки астрономи, попут Јоханеса Кеплера, покушали су да прилагоде Емпиреј новој космологији, смештајући га и даље иза сфере звезда. Други, попут Томаса Дигса, су само бесконачно звездано царство прогласили двором анђела и пребивалиштем изабраних. Међутим, до краја 18. века, чак су и католички теолошки речници одбацивали спекулације о физичкој локацији Неба. Ваздушно небо постало је атмосфера, небеско небо постало је свемир, а Емпиреј – пребивалиште Бога – нестао је из универзума. Небо је замењено концептом „бесконачно проширеног“ универзума, блиским ономе што се данас назива „научно-фантастична визија спољашњег свемира“.
Дијалог вере и науке и повратак изворном хришћанству
Дислокација Емпиреја из физичког универзума није само пример научног напретка који демонтира верско уверење, већ и доказ дијалога вере и науке. Идеје о хришћанском Небу су конструисане у дијалогу са Аристотеловим знањем о свету, а када је тај поглед оборен, идеје о Небу су модификоване. Астрономија је приморала хришћанске мислиоце да признају да Емпиреј никада није био централно начело њихове вере, враћајући се ономе што савремени теолози виде као блиско изворном хришћанству: спасење није бег у Небо изван универзума, већ радикална нада у обнову и поновно стварање овог света. Испоставило се да Емпиреј није ништа суштинскији за хришћанство од непомичне Земље, упркос списима који су изгледали да подржавају обоје.
0 Коментари