Мач Светог Михаила: света линија од Ирске до Свете земље

Низ светилишта посвећених Светом архангелу Михаилу, које хришћанска традиција поштује као најузвишенијег међу анђелима, пружа се у готово правој линији од Ирске преко Грчке до Свете земље. Ова линија, позната као Мач Светог Михаила, Света линија Светог Михаила или Осовина Михаило–Аполон, вековима заокупља и поклонике и истраживаче. На њој леже светилишта Скелиг Мајкл на ирској атлантској обали, Сент Мајклс Маунт у Корнволу, Мон Сен Мишел у Нормандији, Сакра ди Сан Микеле изнад Торина, Монте Сант'Анђело на полуострву Гаргано, манастир Панормитис на грчком острву Сими и гора Кармел на левантској обали. Пошто ова светилишта нису настала као део једног подухвата, него су грађена током многих векова, питање њиховог порекла намеће се само од себе: да ли је овај распоред намеран или случајан?

Хронологија показује колико су ова места удаљена једно од другог и у времену. Монашко насеље на Скелиг Мајклу настало је око VI или VII века, када су рани ирски монаси тражили осаму на стеновитој обали Атлантика, а њихове ћелије у облику кошнице и данас сведоче о аскетском идеалу бдења на крају света. Првобитна капела на Сент Мајклс Маунту подигнута је у VIII веку, док су утврђења додавана све до XII века. Мон Сен Мишел је као светилиште настао у VIII веку и до XI века израстао у велику опатију, а Сакра ди Сан Микеле основана је крајем X века и постала једно од најважнијих поклоничких места северне Италије. Најстарије међу њима је светилиште Монте Сант'Анђело, чији почеци сежу у V век и које је због чувених јављања архангела Михаила привлачило и владаре и обичан свет. Садашњи манастир Панормитис потиче углавном из XVIII века, али је заменио старије капеле, док је Кармел свето тло још од антике, а хришћанско присуство на њему развило се у раном средњем веку.

Средњовековни хроничари представљали су ова места као граничне прагове на којима архангел Михаило, небески војсковођа, чува међу између земље и неба. Склоност ка литицама, ртовима и усамљеним стенама одражава старији хришћански монашки нагон ка рубним пределима, који повезују крајности овог света са непознатим небеским царством. Истовремено, она открива и позноантички обичај да се храмови подижу на истакнутим висовима, како би се њихова светост обележила и у видљивом свету. Монте Сант'Анђело је, на пример, захваљујући раносредњовековним јављањима постао магнет за поклонике, а потоња покољења протумачила су ову традицију побожности као путању праву као мач, која се протеже кроз целу Европу.

Мање позната нит повезује ова светилишта са старијом мрежом светих места посвећених грчком богу Аполону. У XX веку научници и заљубљеници приметили су да главни Аполонови центри у Грчкој, од Крфа и Делфа, преко Атине, до Делоса, прате правац сличан деловима Михаилове линије. Иако је ово подударање више сугестивно него научно доказано, оно показује како су хришћани често преузимали поштована места грчко-римског света и преобликовали претхришћанске обичаје у оквире прилагођене хришћанској вери. На острву Сими предање каже да је црква посвећена архангелу Михаилу подигнута на месту некада посвећеном Аполону, што је јасан пример верског наслеђивања по коме је осовина и добила свој други назив. Репутација овог острва као поклоничког одредишта сеже дубоко у антику и сведочи о континуитету између класичног и хришћанског света.

Историчари ипак упозоравају да средњовековни градитељи нису имали инструменте ни картографска знања потребна за прецизно постављање континенталних поравнања, као и да привидна правилност линије може бити последица одабирања места на карти, а не неког заборављеног плана. Снага предања зато почива мање на картографској тачности, а више на машти, па Мач Светог Михаила пре свега живи као трајни мит који повезује предео, путовање, историју религије и обредну праксу. Линија је и данас добро позната јер нуди готову поклоничку мапу која спаја старе путеве са савременим начинима путовања, од аутобуских тура до авионских летова, а пешаци прелазе и поједине деонице, на пример између Мон Сен Мишела и Сакре ди Сан Микеле. Месне заједнице су ова светилишта разумљиво уградиле у свој идентитет и привреду, па свети земљопис, било да је плод намере или само густог распореда светилишта дуж поморских и копнених путева, и данас наставља да подстиче људску радозналост.

Легендарни распоред светилишта Светог Михаила од Скелиг Михаила 
у Ирској до планине Кармел у Израелу, спаја средњовековно ходочашће, 
географију и сећања на старија култна места Аполона.

Постави коментар

Новија Старијa77