Културна и верска средишта у Палестини и Израелу суочавају се са незапамћеним падом броја посетилаца, који је након избијања сукоба САД и Израела против Ирана достигао критичне размере, претећи да потпуно уруши већ крхки status quo. Стари град у источном Јерусалиму, који је под израелском окупацијом, данас изгледа као „град духова” са затвореним тржницама и пустим улицама, док је муслиманским верницима већ више од месец дана онемогућен приступ џамији Ал-Акса, трећем најсветијем месту у исламу. Израелске власти су продужиле потпуно затварање овог комплекса најмање до 15. априла, што представља најдужи период забране приступа за муслимане још од 1967. године, остављајући хиљаде људи који живе од верског туризма и трговине у катастрофалној економској ситуацији.
Иако Јордан, преко одељења за Вакуф, држи званично старатељство над муслиманским и хришћанским светињама, његов ауторитет се константно судара са израелским безбедносним директивама које забрањују велика окупљања због опасности од иранских ракетних удара. Палестинци, међутим, истичу дубоку неравноправност у приступу светињама: док је Ал-Акса потпуно запечаћена за јавност, јеврејским верницима је током празника Пасхе дозвољен приступ Западном зиду у групама до 50 људи. Ове мере се доживљавају као директна провокација, нарочито због све већег утицаја покрета за „Трећи храм” и изјава министра Итамара Бен Гвира, што додатно подгрева страх муслиманске заједнице да ће привремене ратне мере постати трајни алат за промену верског идентитета Јерусалима.
Хришћанске светиње такође трпе због оштрих рестрикција, што је кулминирало незапамћеним инцидентом када је латинском патријарху, кардиналу Пијербатисти Пицабали, први пут после неколико векова првобитно забрањен улазак у цркву Светог гроба ради служења мисе на Цвети. Тек након међународне осуде одлука је преиначена, али су васкршње литургије ипак одржане у „симболичном и ограниченом формату” уз стриктне квоте и преносе уживо за вернике који нису могли да дођу. Оваква ситуација бацила је сенку на читаву Велику недељу, чинећи је, према речима верника, најтужнијом у новијој историји, јер су традиционалне процесије и молитве заустављене баријерама и страхом од ваздушних напада којима Стари град, без савремених склоништа, не може да одоли.
У Витлејему, граду Христовог рођења, атмосфера Васкрса дефинисана је жалом и неизвесношћу, јер палестинско становништво, за разлику од израелских цивила, нема приступ развијеној инфраструктури склоништа од бомбардовања. Отац Иса Талџије из православне заједнице описује како верници током аларма за опасност немају другог избора осим да потраже заклон унутар црквених зидина, склањајући се од прозора који би могли пући под притиском експлозија. Васкршње свечаности су ове године остале локалног карактера, без ходочасника из остатка света, сведене на тиху молитву за преживљавање и наду да ће се изолованост ових светих места окончати пре него што се заједнице потпуно иселе из ове зоне сукоба.
Трагедија је највидљивија у Појасу Газе, где хришћанска мањина покушава да обележи свој први Васкрс од објаве примирја, иако се у околини и даље чују детонације и извештава о новим жртвама. И док хришћани љубе слику Исусовог васкрсења у цркви Свете Породице, хиљаде муслимана који су због забрана остали изван зидина Јерусалима клањају Бајрам-намаз на отвореном простору код капије Дамаск, пркосећи ограничењима својим присуством. Ово заједничко искуство патње и верске изолације повезало је различите заједнице у дубокој несигурности око тога да ли ће икада више моћи слободно да приступе својим највећим светињама или је рат из 2026. године трајно изменио духовни пејзаж ове свете земље.
