Расељени због рата, либански хришћани обележавају Васкрс далеко од својих домова и цркава

Овогодишња Велика недеља за либанске хришћане протекла је у знаку расељеништва и страдања, док су цркве на југу земље остале ухваћене у унакрсној ватри између Израела и Хезболаха. Отац Марун Гафари, који је годинама предводио васкршње литургије у већински хришћанском селу Алма ел Шаб, ове године је био принуђен да проповеда у предграђу Бејрута, поред картонске макете своје цркве. Од почетка сукоба прошлог месеца, који се одвија у сенци ширег рата САД и Израела против Ирана, у Либану је страдало преко 1.400 људи, док је више од милион расељено, међу којима су и хиљаде хришћана који су деценијама чинили стуб мултиконфесионалног југа.

Иако хришћани чине око трећину становништва Либана и подељени су у 12 секти, они представљају највећу хришћанску заједницу у арапском свету која је преживела векове различитих освајања. Данас, док седе у крцатим клупама цркве Светог Антонија у предграђу Џедеиде, вернике на рат подсећа дубоко брујање израелских млазњака и звуци смртоносних ваздушних удара изнад јужних делова престонице. Патријарх маронитске цркве Бешара ел Раи у својој васкршњој беседи оштро је осудио обе стране, наглашавајући да „срца крваре” због сукоба који је Либану наметнут кроз иранско мешање преко Хезболаха и израелску агресију.

Трагедија села Алма ел Шаб постала је симбол страдања када је 70-годишњи Сами Гафари, брат оца Маруна, убијен у нападу израелског дрона док је накратко изашао из црквеног склоништа да обиђе своју башту. Овај догађај натерао је преостале мештане да се евакуишу уз помоћ мировних снага УН (УНИФИЛ) ка северним предграђима Бејрута, иако су првобитно били одлучни да остану на својим огњиштима. Отац Марун истиче да су сви исцрпљени и да рат не доноси ништа осим уништења и смрти, остављајући за собом празне куће и тиха звона која су некада објављивала радост Васкрса.

За оне који су ипак остали у градовима попут Тира, живот је постао мисија сведочења вере упркос опасностима и несташици основних намирница. Свештеник Маријус Хајралах наглашава да цркве на југу и даље отварају своја врата, иако молитве уздиже знатно мање гласова него раније, док су конвоји са хуманитарном помоћи, попут оног који је предводио Ватикан, често блокирани из безбедносних разлога. Повлачење либанске војске из делова југа додатно је повећало страх хришћанских енклава које се сада осећају потпуно изложеним израелским снагама које продиру све дубље у територију Либана.

Током службе на Велику суботу, отац Дори Фајад је у емотивној проповеди подсетио вернике да они сада најбоље разумеју значење крста, не као апстрактног концепта, већ као живог искуства кроз које пролазе. Док су се молитве на арапском и сиријском језику — дијалекту арамејског којим је говорио Исус — разливале кроз препуну цркву, многи нису могли да задрже сузе при помену имена својих окупираних и порушених села. Ове цркве, илустроване на картонским макетама поред олтара, остају неми сведоци патње и непоколебљиве вере народа који се нада да ће се мирис дома и звук звона ускоро вратити у њихову долину.

Девојчица љуби крст који држи свештеник током литургије на Велики петак у цркви Светог Антонија, која је била посвећена изражавању солидарности са хришћанским сељанима у јужном Либану расељеним због рата у Џдеидеху, предграђу Бејрута, Либан, у петак, 3. априла 2026. (АП Фото/Емилио Моренати)

Постави коментар

Новија Старијa77