Кости

Симболика костију и еволуционистичке теорије

Кости већ дуго представљају централни предмет интересовања у погребним, жртвеним и дивинацијским праксама широм света, што је подстакло развој бројних теорија које објашњавају њихов значај. У раном двадесетом веку, многи научници су се ослањали на еволуционе тврдње, претпостављајући да су ритуали са костима настали у првобитним ловачким културама. Према овим хипотезама, опстанак костију у ритуалима пољопривредних друштава представља заправо „опстанак“ древних веровања. Етнографски подаци из северне Евроазије и Северне Америке указују на то да су многа ловачка друштва веровала у неопходност ритуалног збрињавања костију убијене животиње – било кроз сахрањивање, качење о дрвеће или бацање у море – како би се омогућило њено поновно рађање. Најпознатији пример оваквих веровања је церемонијални култ медведа, који су практиковали Инуити, Саами и Аину народи.

Палеолитски корени и ритуална жртва

На темељу ових доказа, истраживачи попут Адолфа Фридриха, Карла Меулија, Јозефа Хенингера и Валтера Буркерта тврдили су да су ова веровања вероватно била широко распрострањена још у палеолиту. Они су сматрали да се савременије жртвене и погребне праксе могу објаснити као остаци тих раних ритуала. Хенингер је, на пример, користио ову аргументацију да анализира забрану ломљења костију пасхалног јагњета, док су Меули и Буркерт покушали да објасне старогрчке жртвене обичаје на исти начин. Они су претпоставили да су рани ловци осећали кривицу због убијања ради хране, те су сакупљали кости како би помогли у обнављању живота животиње. У том контексту, грчко приношење костију заклане животиње боговима тумачено је као наставак прадавних ловачких настојања да се очува животни циклус.

Ограничења етнографских претпоставки

Међутим, овакве теорије се суочавају са озбиљним проблемима, пре свега због неопходности прецизнијег тумачења етнографских записа. Иако многа ловачка друштва заиста практикују ритуале за поновно рађање животиња, ти ритуали нису увек искључиво фокусирани на кости. Код народа Алгонквин Кри, на пример, полагање костију јесте важан део обреда, али је подједнако значајна и конзумација меса, јер се веровало да циклус реинкарнације укључује пролазак кроз људско тело. Слично томе, код Квакиутл Индијанаца, кожа животиње је сматрана подједнако важном као и кости за процес рециклирања душе. Ови примери показују да фокус на саме кости као једини носилац обнове живота представља превише поједностављен приказ сложених ритуалних система.

Критика теорије „опстанка“ и симболичка анализа

Други велики проблем ових теорија јесте недовољност аргумента о „опстанку“. Чак и ако неки ритуал опстане из ранијег периода, кључно је разумети значење које он има за људе који га практикују у садашњости. Због тога су се савремени научници померили ка анализи симболичких асоцијација унутар специфичних култура. Уместо да се значај костију тражи искључиво у далекој прошлости ловаца-сакупљача, новија тумачења сугеришу једноставније објашњење засновано на физичким својствима саме материје. Чињеница да кости опстају дуго након што месо иструне чини их идеалним симболима за ритуалне радње које се баве загробним животом, бесмртношћу или дуговечним боговима.

Кост као мост између смртности и вечности

У коначници, моћ костију у религијским праксама лежи у њиховој материјалној трајности која пркоси времену и распадању. Оне су постале „добре за размишљање“ и коришћење у обредима јер материјализују идеју о нечему што преживљава биолошку смрт. Било да се ради о дивинацији, где се кроз чврсту структуру кости тражи одговор од вечних сила, или о сахрањивању, кости служе као средство за успостављање везе са оним што је трајно. Тако се симболика костију не мора нужно посматрати као застарели остатак палеолитског лова, већ као жива и логична метафора коју људска друштва користе како би концептуализовала прелазак из пролазног телесног живота у домен вечности или поновног рађања.