Тихо савезништво Ватикана са Азербејџаном

Геополитички интереси и селективна критика Запада

Међународни односи често су вођени принципима реалполитике, где национални интереси надмашују моралне вредности, што је најочигледније у двоструким аршинима Запада према јужном Кавказу. Док се Грузија суочава са оштрим критикама због демократског назадовања, Азербејџан, упркос документованим кршењима људских права и ауторитарној владавини породице Алијев, остаје кључни партнер Европске уније у области енергетске безбедности. Ова геополитичка погодност омогућила је Бакуу да кроз „енергетску дипломатију” и лобирање успешно редефинише своју међународну слику, позиционирајући се као незаменљив и стабилан савезник, док репресија над опозицијом и цивилним друштвом унутар земље остаје у другом плану.

Ватикан и дипломатија „обе стране”

Унутар блока пријатељски настројеног према Азербејџану, Ватикан заузима специфично место, често користећи неутралну реторику која замагљује стварну одговорност за хуманитарне кризе. Током сукоба у Нагорно-Карабаху, папа Фрања је редовно позивао на мир, али је избегавао да директно именује Азербејџан као одговорног за блокаду Лачинског коридора или егзодус јерменског становништва. Овакав приступ „лажне еквиваленције” између жртве и агресора омогућио је Бакуу да користи изјаве Ватикана као потврду своје наводне толеранције, чак и док је системски уништавано јерменско културно наслеђе.

Деценијама грађен савез: улога кардинала Гуђеротија и Равазија

Блискост Рима и Бакуа резултат је планског деловања које траје више од две деценије, при чему су кључне фигуре попут кардинала Клаудија Гуђеротија и Ђанфранка Равазија одиграле пресудну улогу. Гуђероти је још почетком 2000-их описивао Азербејџан као симбол мирног суживота, занемарујући трагичну судбину јерменске мањине, док је кардинал Равази, као председник Папског савета за културу, остварио тесну сарадњу са фондацијом „Хејдар Алијев”. Ови односи су крунисани бројним споразумима и доделом високих азербејџанских одликовања ватиканским званичницима, чиме је отворен пут за дубоку културну и економску инфилтрацију кавкаског режима у структуре Свете Столице.

„Кавијар дипломатија” и рестаурација римских споменика

Азербејџан је вешто искористио своје богатство за финансирање важних ватиканских пројеката, укључујући рестаурацију хришћанских катакомби и базилика у Риму, чиме је стекао статус „заштитника светске баштине”. Фондација „Хејдар Алијев” уложила је стотине хиљада евра у ове подухвате, истовремено пласирајући пропагандну поруку о Јерменији као наводно „варварској нацији”. Овакав облик филантропије служи као средство за „прање” репутације диктатуре, где се помоћ хришћанским споменицима у Риму директно повезује са негирањем јерменског присуства у Арцаху (Нагорно Карабаху) кроз теорију о „албанизацији” тамошњих цркава.

Папа Лав XIV и наставак контроверзне сарадње

Упркос оштрим критикама међународне научне заједнице која оптужује Свету Столицу за „морални банкрот”, политика приближавања Азербејџану настављена је и под понтификатом Лава XIV. Потписивање нових споразума о сарадњи са дечијом болницом „Bambino Gesù” и Ватиканском библиотеком у септембру 2025. године, као и благосиљање камена темељца за другу католичку цркву у Бакуу, потврђују доминацију стратешких интереса над моралном одговорношћу. Критичари ове потезе виде као коначни тријумф азербејџанске дипломатије, која успешно користи економску полугу да ућутка Ватикан пред чињеницом потпуног брисања једног хришћанског народа са његових вековних огњишта.