Агули су староседелачка етничка група пореклом из југоисточних планинских предела Дагестана на Северном Кавказу, чија популација према подацима из 2021. године износи око 35.000 појединаца, концентрисаних углавном у Агулском рејону и долинама река Курахаб и Чирагчај. Говоре агулским језиком, који припада лезгинској групи нахско-дагестанске породице језика са три главна дијалекта (агулски, курашки и хушански), и упркос томе што је класификован као рањив, језик је и даље примарно средство комуникације унутар заједнице. Као претежно сунитски муслимани од 8. века, Агули су кроз историју пружали отпор бројним инвазијама пре него што су 1813. године Гилистанским миром званично укључени у Руску Империју, при чему је географска изолованост њихове оштре планинске домовине помогла у очувању специфичног идентитета. Традиционална економија заснива се на планинском сточарству, пољопривреди и врхунском каменорезаштву, што је видљиво у њиховој аутентичној архитектури вишеспратних камених кућа, док савремени изазови обухватају урбанизацију и употребу руског језика као другог језика, мада се и даље улажу напори за очување фолклора, одевања и кухиње која се темељи на јелима попут хинкала.
ИСТОРИЈА
Етногенеза Агула дубоко је укорењена у античкој популацији југоисточног Кавказа, што потврђују археолошки налази насеља из бронзаног доба (3–2. миленијум пре н. е.) и генетички континуитет са домородачким кавкаским народима. Антрополошки су део лезгинског етничког кластера, а занимљиво је да њихово усмено предање чува помене о древним јеврејским и хришћанским утицајима који су претходили исламизацији. Процес прихватања ислама започео је арапским освајањима у 8. веку преко Дербента, али је сунитски ислам постао доминантан тек између 15. и 18. века под утицајем османских и персијских ширења. Током средњег века, Агули су живели у слободним сеоским заједницама унутар Газикумушког каната, успешно се бранећи од монголско-татарских и каснијих персијских инвазија захваљујући изолованости планинског терена. У састав Руске Империје званично улазе 1813. године Гилистанским миром као део Киринског каната, што је означило почетак формалне руске администрације. Совјетска власт је од 1920-их радикално трансформисала њихово друштво кроз колективизацију (до 1937. године 89% становништва било је у колхозима), сузбијање кланских структура (tukhum) и антирелигијске кампање које су затварале џамије. Изградња пута Тпиг–Касумкент 1936. године и увођење образовања на руском језику 1953. године убрзали су асимилацију и урбанизацију, али су истовремено повећали стопу писмености. Након распада СССР-а 1991. године, Агули су се успешно интегрисали у политички оквир Републике Дагестан, где данас чине око 1% становништва и активно учествују у систему поделе власти који обезбеђује равнотежу између више од 30 етничких група. Иако је руски језик остао доминантан, савремене политике подржавају очување агулског језика и културног идентитета као дела дагестанског мозаика.
ГЕОГРАФИЈА И ДЕМОГРАФИЈА
Агули су примарно насељени у југоисточним висоравнима Дагестана, у оквиру Агулског рејона, где чине већинско становништво. Овај округ, са центром у селу Тпиг, обухвата 19 насеља смештених у четири главне речне долине: Агулдере, Курахдере, Хушандере и Хпјукдере. Села су подигнута на надморским висинама од 1.500 до 2.500 метара, што је условило развој специфичних збијених насеља (аула) са каскадним каменим кућама на стрмим падинама. Да би опстали у овом суровом планинском окружењу, Агули су развили напредне технике терасасте пољопривреде и изградње утврђених кула од локалног шкриљца и кречњака, док су високи планински пашњаци омогућили развој сточарства фокусираног на овце и козе.
Према званичним статистичким подацима, популација Агула показује тренд стабилног раста кроз деценије:
- 1959. (совјетски попис): 6.954 Агула у Дагестану.
- 2010. (руски попис): 34.160 Агула у Русији (од чега 28.054 у Дагестану).
- 2021. (руски попис): 34.576 Агула на националном нивоу.
Демографска виталност овог народа приписује се вишој стопи фертилитета у Дагестану (1,82 детета по жени у 2019. години) у поређењу са руским просеком (1,50). Иако су историјске миграције биле углавном интерне и везане за безбедност током Кавкаског рата, савремени трендови показују све већи покрет становништва ка урбаним центрима као што је Махачкала. Ван Русије, заједнице су изузетно мале; на пример, у Украјини је 2001. године забележено свега 108 Агула, док у Летонији живи између 25 и 33 припадника ове етничке групе. Упркос урбанизацији, преко 80% Агула и даље је везано за Дагестан, чувајући јаку територијалну и етничку кохезију.
ЈЕЗИК
Агулски језик припада лезгинској грани североисточнокавкаске (нахско-дагестанске) породице језика и у блиском је сродству са табасаранским и лезгинским језиком. Типолошки је аглутинативан и карактерише га изузетно сложен систем падежа са око 30 различитих облика, од којих су већина локативни (падежи за означавање места и правца). Реченични ред је субјекат-објекат-глагол, уз ергативну конструкцију. Глаголски систем је нарочито богат и укључује десетине конјугованих облика за изражавање времена, аспекта и начина. Фонолошки, агулски језик поседује инвентар од 48 консонаната, међу којима су специфични ејективни сугласници, као и фарингални и епиглотални гласови који су ретки у светским језицима. Језик такође познаје вокалну хармонију. Све до 1990-их година агулски није имао стандардизовано писмо, када је развијена ћирилична азбука за образовне потребе. Пре тога, за верске текстове повремено је коришћено арапско писмо због исламског наслеђа заједнице. Постоје три главна дијалекта: агулски, курашки и хушански, који су међусобно разумљиви упркос лексичким разликама насталим услед географске изолованости планинских клисура. Према попису из 2021. године, агулски је матерњи језик за преко 99% етничких Агула (34.576 појединаца). Иако је употреба у кући и локалној заједници веома јака, језик је под притиском руског језика који доминира у администрацији и високом образовању. УНЕСКО и Етнолог класификују језик као рањив, али стабилан, захваљујући снажном међугенерацијском преносу у руралним срединама. Данас се агулски учи као предмет у основним школама Дагестана (до четвртог разреда), а напори за очување укључују израду речника, граматика и прикупљање обимне усмене књижевности која обухвата епску поезију и легенде.
РЕЛИГИЈА
Агули су се први пут сусрели са исламом током арапских похода на Кавказ у 8. веку, када су муслиманске снаге напредовале преко Дербента ка планинским пределима. Иако је ислам у низијама успостављен већ у 9. веку, планинске заједнице попут Агула пружале су отпор потпуној интеграцији вековима због неприступачног терена и племенске аутономије. Постепено прихватање сунитског ислама одвијало се од 15. до 18. века, првенствено кроз деловање суфијских редова као што су накшбендије и шазилије. Ова мистична братства олакшала су продор вере у горштачка друштва наглашавајући духовну дисциплину и заједничке ритуале, што се поклопило са локалним друштвеним структурама. Важну улогу у овом процесу одиграли су дагестански имами који су водили верско образовање и применили шеријатско право у сеоским законима, стварајући хибридни систем који је комбиновао исламску јуриспруденцију са агулским обичајним правом (адет). Током почетних фаза конверзије био је изражен синкретизам са преисламским паганским елементима, попут поштовања предака и ритуала везаних за природне силе, али су ови елементи постепено нестајали под утицајем формалног образовања у медресама. Данас Агули претежно припадају сунитском исламу и следе шафијску правну школу, док мала мањина од око 3.000 појединаца у југоисточном Дагестану практикује џаферијски шиизам. Џамије су централне институције у агулским селима, а скоро свако насеље има сопствену џамију која служи као центар за богослужење и друштвена окупљања. Локални муле уживају значајан ауторитет, воде неформалне медресе и посредују у споровима. Верски живот је обележен поштовањем рамазанског поста, заједничким ифтарима, као и прославама празника Курбан-бајрам и Рамазански бајрам. Посебно су значајна ходочашћа локалним суфијским светилиштима (пир) која су расута по планинама Дагестана. Током 1990-их и 2000-их, у региону се осетио утицај вехабизма, што је довело до тензија са традиционалним суфијским праксама, али је руска држава у међувремену увела строге прописе за регистрацију верских објеката и надзор над исламским образовањем како би сузбила екстремистичке утицаје.
ДРУШТВО
Друштвена структура Агула заснива се на патрилинеарним клановима познатим као тухуми, који представљају основне јединице идентитета и кохезије унутар сеоских заједница (џемата). Сваки тухум, који обично броји између 20 и 40 домаћинстава, прати порекло по мушкој линији и контролише специфичне ресурсе попут пашњака, извора воде и гробаља, чиме се идентитет клана директно везује за локални планински пејзаж. Унутар тухума влада систем узајамне помоћи и колективне одбране, а ендогамија (склапање бракова унутар клана или села) је и даље широко заступљена како би се очували земљишни поседи и чистота лозе. Породична организација почива на проширеним задругама од 15 до 20 чланова, предвођених најстаријим мушкарцем чији је ауторитет неоспоран у питањима расподеле ресурса и породичних одлука. Родне улоге су јасно подељене: мушкарци су традиционално задужени за узгој оваца на удаљеним пашњацима и учешће у сеоским већима, док жене управљају домаћом стоком близу села, брину о деци и воде домаћинство. Патрилокално пребивалиште, где се млади брачни парови усељавају у кућу мужевљеве породице, додатно јача кланску структуру. На нивоу заједнице, сеоски савети (џемати) управљају јавним пословима, а одлуке доносе представници тухума уз надзор старешина и верских вођа попут мула и кадија, који помажу у решавању спорова применом комбинације шеријата и обичајног права. Иако су совјетске и постсовјетске реформе повећале писменост и образовање жена, руралне средине Агула и даље чврсто држе до ових традиционалних облика социјалне организације.
КУЛТУРА
Традиционална економија Агула вековима је била усмерена на планинско сточарство, при чему је узгој оваца био примарни извор прихода због оскудице обрадивог земљишта на суровом кавкаском терену. Овај систем је подразумевао сезонску сеобу стада: мушкарци су лети водили стоку на високе планинске пашњаке, док су жене у селима биле задужене за мужу и прераду млечних производа. Пољопривреда је била помоћна грана, заснована на терасастом узгоју ражи, јечма и пшенице на малим парцелама усеченим у стрме падине. Поред тога, Агули су надалеко познати као врхунски мајстори каменорезаштва и градитељи камених кућа на лучним темељима, што им је обезбеђивало додатне приходе. Током зиме, многи мушкарци су традиционално одлазили на сезонски рад у Дербент или Баку, што се наставило и у савременом добу, где су Агули данас цењени као вешти грађевинци у градовима Дагестана, иако је пастирски позив остао кључни део њиховог идентитета. Културни живот Агула богат је фестивалима који обележавају смену годишњих доба и кључне животне тренутке. Новруз (празник пролећне равнодневице) представља централни догађај у години, прослављен уз ритуалне плесове, заједничке гозбе и симболичне чинове обнове који одражавају заједничко лезгинско наслеђе. Свадбени обичаји су такође изузетно комплексни и трају више дана, укључујући целу сеоску заједницу у ритуале који учвршћују везе између кланова. У свим овим свечаностима доминира лезгинка, енергичан кавкаски плес који карактеришу брзи покрети ногу и изражајна симболика мушко-женских односа. Традиционална одећа је и даље симбол етничког поноса: мушкарци носе вунене папахе и черкеске, док женске ношње красе дуге везене хаљине и специфичан накит од сребрних новчића, по чему се агулски стил издваја унутар лезгинске културне групе.
0 Коментари