Потрага за чашћу од античке Грчке до самурајског Јапана

Потрага за „ратничким етосом” кроз векове

Савремена расправа о „ратничкој култури”, коју често наглашавају политички званичници попут министра одбране САД Пита Хегсета, заправо вуче корене из вишемиленијумске историје политичке мисли. Истраживање ове теме превазилази пуку бруталност или тежњу за победом, усмеравајући озбиљне практичаре ка вишим принципима части и врлине. Парадокс лежи у томе што чежња за потврдом и чашћу може мотивисати човека на најплеменитија дела, али га истовремено може одвести у потпуно супротном смеру. Два велика учитеља из различитих епоха и делова света — грчки филозоф Аристотел и јапански самурај Јамамото Цунетомо — понудили су кључне увиде у то како се прави ратник обликује кроз навике и моралне изборе.

Аристотел и врлина као „средња мера”

У античкој Грчкој, појам „доброг” еволуирао је од хомерске изврсности у борби ка Сократовим и Аристотеловим етичким оквирима који су обликовали западну мисао. Аристотел је сматрао да се карактер ратника гради кроз врлине као што су храброст и умереност, које представљају способност доношења исправних одлука између две крајности. Храбар ратник, према његовом мишљењу, не дејствује из беса или жеље за осветом, већ из племенитости, суочавајући се са страхом ради одбране свог града. Иако је част сматрао „највећим спољним добром”, Аристотел је упозоравао да она има вредност само када долази од људи који су и сами врли, називајући праву част „наградом за врлину”.

Бушидо и пут смрти Јамамота Цунетомоа

Две хиљаде година касније, на супротној страни света, јапански самураји су развили сопствени систем части познат као бушидо. Јамамото Цунетомо, који је након смрти свог господара постао будистички свештеник, забележио је своја учења у делу „Хагакуре”. За разлику од грчког фокуса на политичку етику, Цунетомо је наглашавао да се „пут ратника налази у смрти”, учећи да самурај мора живети као „леш” како би се ослободио страха и потпуно испунио своје дужности. Његов кодекс је захтевао апсолутну оданост, саосећање и спремност на жртву, верујући да се само кроз потпуно одрицање од сопственог живота може постићи врхунски ратнички подвиг.

Оданост, дисхармонија и искупљење

Иако оба мислиоца истичу важност лојалности, они признају да пут до врлине понекад води кроз тренутке неслагања или чак нечасти. У „Хагакуреу” се сугерише да слепа послушност није увек знак истинске оданости; прави слуга може и треба да исправи свог господара када овај греши, што се назива „величанственом лојалношћу”. Слично томе, Аристотел је приметио да људи често занемарују врлину зарад моћи и угледа, заборављајући да је управо врлина једини исправан пут до њих. За оба учења, период срамоте или изгнанства (попут статуса „ронин” код самураја) могао је послужити као драгоцено искуство за дубље разумевање суштине служења и карактера.

Филозофија као коначно одредиште ратника

На крају својих разматрања, и Аристотел и Цунетомо долазе до закључка да част, иако важан почетни мотив, није коначни циљ ратника. Морална врлина је неопходан алат, али и она служи нечем вишем — божанској истини или дубљем спознању стварности. За обојицу, истински пут ратника на крају скреће са поља неограничене моћи и бесконачног ратовања ка филозофији и унутрашњем миру. Уместо ка пуком насиљу, прави „ратнички етос” води ка самоспознаји и усклађивању са вишим принципима који надилазе физичку победу на бојном пољу.