Историјски сусрет науке и источне традиције
У јулу 1930. године, у дому Алберта Ајнштајна у Берлину, догодио се један од најзначајнијих интелектуалних сусрета 20. века. Ајнштајн, симбол западне научне мисли, и Рабиндранат Тагоре, индијски филозоф и први неевропски нобеловац, истраживали су дубока трвења између науке и религије. Овај разговор одвијао се у време интелектуалне ренесансе Индије, која је покушавала да помири своје древне духовне традиције са модерном западном доктрином, тражећи заједнички језик између емпиријских чињеница и унутрашњег искуства.
Човек као мерило универзума
Тагоре је заступао тезу да је Универзум нераскидиво повезан са људском личношћу, тврдећи да истина космоса мора бити „људска истина”. Он је користио научну аналогију материје састављене од протона и електрона са великим празнинама која нам ипак делује чврсто, баш као што човечанство чине изоловани појединци повезани невидљивим односима. За Тагореа, свет који познајемо јесте хармонија вечног Човека, а истина и лепота не могу постојати независно од људске свести, јер је и сам научни поглед на свет заправо поглед „научног човека”.
Ајнштајнова вера у објективну истину
Насупрот Тагореу, Ајнштајн је бранио концепт стварности која је независна од људског фактора. Иако се сложио да је појам лепоте везан за људску перцепцију, остао је непоколебљив у ставу да Истина мора бити објективна и надљудска. Ајнштајн је признао да не може научно доказати постојање истине која важи без човека, али је то назвао својом „религијом”. Веровао је да Питагорина теорема или постојање стола у празној кући представљају реалност која надилази наше постојање и искуство.
Маја и границе научног сазнања
У дискусији о природи стварности, Тагоре је објаснио индијски концепт Брахмана — апсолутне Истине која се спознаје потпуним утапањем појединца у бесконачност, што је изван домена науке. Оно чиме се наука бави јесте „маја” или илузија, односно оно што се људском уму појављује као истинито. За Тагореа, чак и научна спознаја атома као енергетских центара припада људском уму, док би за неки други ум, који ствари доживљава само у времену, а не у простору, цела наша геометрија била потпуно непостојећа.
Помирење кроз свечовечански дух
Разговор је завршен Ајнштајновом духовитом опаском да је он заправо „религиознији” од Тагореа због своје непоколебљиве вере у објективни поредак. Тагоре је закључио да се његова религија састоји у помирењу „Супер-персоналног Човека”, односно универзалног људског духа, са сопственим индивидуалним бићем. Овај дијалог наглашава тројство модерног доба — науку, филозофију и етику — као вечити процес усклађивања субјективног и објективног у потрази за коначним смислом постојања.
0 Коментари