Масоретски текст: нормативна једнообразност и касно допуњавање
Модел за штампана издања Хебрејске Библије (попут "Велике рабинске Библије" из 16. века) и сви постојећи средњовековни хебрејски рукописи (најранији из 9. века н. е.) представљају јединствену текстуалну традицију познату као Масоретски текст (МТ). Овај стандардни текст обухвата три елемента: хебрејске сугласнике, знаке за вокализацију и акцентуацију. Последње две компоненте су релативно касни додаци, а њихова је сврха била да очувају правилан традиционални изговор и кантилацију текста за потребе проучавања и читања у синагогама. Међутим, упркос овој нормативној униформности, постоји обимна сведочанства која указују на далеко сложенију историју консонантског текста.
Разноликост преноса: интерни докази и цитирања
Различите категорије сведоче о ранијој ери текстуалног преноса коју је карактерисала велика разноликост. Интерни докази укључују дупликате пасуса унутар самих списа који показују разлике у садржају, граматичке варијанте и ортографску различитост, што указује на постојање различитих текстова још у периоду формирања библијске литературе. Други докази су цитирања из списа пронађена у јеврејској литератури из периода Другог Храма (Филон, Јосиф Флавије) и у Новом Завету; иако у преводу, ова цитирања често представљају аутентичне варијанте које су независне од Масоретског текста и Септуагинте.
Самарићанско Петокњижје, преводи и рабински извори
Трећи важан сведок је Самарићанско Петокњижје, које приказује многе варијанте у односу на МТ, од којих се значајан број поклапа са читањима у Септуагинти. Иако су многа неслагања резултат секташких или догматских редакција, ипак остају аутентичне варијанте. Четврто, неколико древних превода (арамејски и грчки) направљено је директно из оригиналних текстова пре појаве једног ауторитативног хебрејског текста, и ниједан се не поклапа у потпуности са МТ. Пети тип сведочанства долази из рабинских извора, који чувају традиције о „писарским исправкама“, различитим читањима у свицима, постојању званичног храмског модела свитка за корекцију, и стотинама цитата из Библије који се разликују од МТ.
Свици са Мртвог Мора: најдиректнији доказ разноликости
Најважнији и најдиректнији доказ за текстуалну разноликост су Свици са Мртвог Мора (Кумрански рукописи), који представљају најраније сачуване хебрејске рукописе, датирајући од средине 3. века пре н. е. до 70. (или 68.) н. е. Ови свици, пронађени у Јудејској пустињи, претходе најранијим до тада познатим хебрејским библијским рукописима за око хиљаду година. Пронађено је око 180 одвојених рукописа библијских књига (са изузетком Јестире), од којих су неке књиге Петокњижја написане палео-хебрејским писмом.
Закључак: текстуални плурализам пре нормативности
Велика важност Свитака са Мртвог Мора лежи у томе што они пружају неоспоран доказ о степену текстуалне разноликости који превазилази ограничене три главне верзије до тада познате (МТ, Септуагинта, Самарићанско Петокњижје). Свака библијска књига приказује различите индивидуалне текстове који се сада слажу са једном, сада са другом верзијом. Међутим, ниједан од објављених Кумранских свитака није потпуно идентичан ни са Септуагинтом ни са Самарићанском традицијом. Посебно су занимљиви директни цитати из Петокњижја у „Храмском свитку“ из Кумрана, који се често слажу са Септуагинтом, повремено са Самарићанским текстом, али се од њих чешће разликују него што се слажу.
0 Коментари