Исламски концепт богохуљења и казне
Богохуљење у исламској традицији нема један директан термин који би у потпуности одговарао хришћанском појму, али се најчешће дефинише кроз концепте вређања Бога, посланика Мухамеда или божанског откривења. У исламском праву, богохуљење (sabb) се сматра кривичним делом које се често преклапа са апостазијом (riddah) и неверством (kufr), што подразумева свесно одбацивање Бога и истине. Правне школе, посебно ханефијска и маликијска, детаљно су разрадиле шта чини „речи неверства” (kalimat al-kufr), укључујући презир према верским наукама, анђелима или Курану. Док ханефијски правници често покушавају да избегну смртну казну кроз покајање, маликијска школа је строжа и богохуљење третира као отпадништво које повлачи погубљење, осим у специфичним случајевима везаним за жене или новопреобраћенике.
Богохуљење у раном исламу и Курану
Корени разумевања богохуљења сежу до самог почетка пророчке мисије Мухамеда, када се суочавао са исмевањем арапских кланова у Меки. Куран бележи да су противници ислама пророка називали лажовом, мађионичарем и поседнутим човеком, што се у верском праву сматра најтежим обликом увреде. Као најдрастичнији пример наводи се фараон који је за себе тврдио да је највиши Господ, што представља врхунац негирања божанског суверенитета. Чак и унутар ране заједнице, појава „хипокрита” (munafiqun) који су збијали шале на рачун вере била је строго осуђена, јер такво изругивање поништава претходна добра дела и верника изводи из оквира вере.
Богохуљење као теолошко и философско питање
Теологија је проширила концепт богохуљења са личних увреда на доктринарне позиције које одступају од стандардног исламског учења. Велики мислилац Ал-Газали покушао је да модерира ове оптужбе, инсистирајући на томе да се неверником може сматрати само онај ко Пророка директно назива лажовом. Ипак, он је издвојио три философска учења, изведена из дела Ибн Сине (Авицене), која су се сматрала богохулним и кажњивим смрћу: веровање у вечност света, порицање божанског знања о појединостима и веровање у искључиво духовни, а не телесни васкрс. Ова дебата показује како се граница између слободног мишљења и јереси (zandaqah) често померала у зависности од тога колико је неко учење сматрано опасним по државу и верски поредак.
Мистицизам и екстатичне изјаве суфија
Посебно занимљив аспект представљају суфијски мистици, чије су екстатичне изјаве (shathiyat) често звучале као чиста богохуља. Када је Бајазид ал-Бистами узвикнуо „Слава мени!”, или када је Ал-Халаџ изјавио „Ја сам Истина”, законски ауторитети су то тумачили као претензију на божанство. Многи суфији су због својих афоризама извођени пред суд, а неки, попут Ал-Халаџа, су и погубљени, мада су ти процеси често били више политички него чисто правни. Правници су касније покушавали да нађу компромис тумачећи ове изјаве као производ „верског пијанства” (sukr) или духовне интоксикације, због чега се на њих није увек гледало као на свесно богохуљење.
Савремене импликације и правни оквири
Питање богохуљења и данас остаје једно од најосетљивијих питања у исламским друштвима, где се право на изражавање често сукобљава са традиционалним нормама заштите светиња. У земљама са већинским муслиманским становништвом, закони о богохуљењу варирају од новчаних казни до доживотног затвора или чак смртне казне, као што је случај у Пакистану или Ирану. Према извештајима међународних организација, само у Пакистану је од 1987. до 2022. године преко 2.000 људи оптужено за богохуљење, а забележени су и бројни случајеви вансудског насиља. Ова статистика указује на дубоку укорењеност овог концепта у савременом друштвено-политичком животу, где се оптужба за вређање вере користи као моћно средство за дисциплиновање јавног говора.
0 Коментари