Божић под сенком рата у Гази
Атала Тарази, седамдесетшестогодишњи хришћанин из Газе, ове празнике дочекује са скромним поклонима — чарапама и шалом који га штите од хладноће — док са сународницима пева божићне химене на арапском језику. Иако је крхко примирје донело одређено олакшање, последице сукоба између Израела и Хамаса и даље дубоко погађају малу хришћанску заједницу која покушава да пронађе трачак наде усред разарања. Тарази, који већ две године борави у комплексу цркве Свете Породице, истиче да радост због Христовог рођења мора надвладати сву горчину коју су преживели, верујући да имају право да макар на тренутак забораве на опасности и бомбардовања.
Губици и бол који не пролази
За многе хришћане у Гази ово је најтежи Божић до сада, обележен неповратимим губицима најмилијих. Шади Або Доуд ове године први пут празнује без мајке, која је погинула у јулу током напада на католички црквени комплекс, док му је син том приликом рањен. Иако је латински патријарх, кардинал Пјербатиста Пицабала, посетио парохију како би пружио утеху заједници која пролази кроз „мрачна и изазовна времена”, многи верници попут Шадија немају снаге за славље. За њих празник протиче искључиво у молитви, јер страдање остаје свакодневица у стању које описују као „ни мир, ни рат”.
Хуманитарна криза и неизвесно примирје
Иако су израелски напади смањени од ступања примирја на снагу у октобру, ситуација у појасу Газе остаје критична. Према подацима Министарства здравља, број погинулих Палестинаца премашио је 71.000, док је већина од два милиона становника расељена. Додатну патњу донеле су обилне кише које су поплавиле избегличке кампове, урушавајући већ оштећене зграде и остављајући људе без основне заштите од зиме. У таквим условима, свакодневна борба за преживљавање потискује празничне обичаје, а страх да примирје неће потрајати дубоко је укорењен у срцима преосталих становника.
Егзодус хришћана и страх за будућност
Једна од највећих брига заједнице је убрзано осипање хришћанског присуства у Гази. Вафа Емад Елсајег, двадесеттрогодишњи младић, присећа се времена када су се породице и пријатељи окупљали у великом броју, али сада су многа лица одсутна јер су напустила земљу тражећи сигурност. Многи млади људи не виде будућност у разрушеној Гази и планирају одлазак, што озбиљно угрожава друштвено ткиво и опстанак ове древне заједнице. Оваква трагедија оставља дубоке ране на идентитету заједнице која је вековима била интегрални део палестинског друштва.
Вера као сведочанство љубави и опстанка
Упркос свему, мајке попут Елинур Амаш труде се да својој деци приреде макар мало радости кићењем јелке и слаткишима, покушавајући да им врате осећај нормалности. За њих је прослава Божића, ма колико била тиха, својеврсно сведочанство љубави и постојаности на овој земљи. Атала Тарази, који је током рата изгубио сестру и брата, остаје одлучан у намери да не напушта свој дом. Његове молитве су усмерене ка миру и слободи, уз снажно уверење да су вера и радост коју доноси Божић јачи од свих трагичних околности које су их задесиле.
0 Коментари