Дијалогизам и појам интертекстуалности
Михаил Михаилович Бахтин (1895–1975) био је водећи руски хуманиста, књижевни критичар и филозоф чији је рад стекао међународну славу након што га је Јулија Кристева увела у Европу. Бахтину се приписује данашња пажња посвећена интертекстуалности, „другости гласова других“ и инсистирању на моралном и епистемолошком значају разлика. Као класично образовани лингвиста, оспорио је формалисте, тврдећи да основне говорне јединице нису речи већ „двогласни“ искази који су дубоко укорењени у историјске матрице.
Полифонија Достојевског и критика монологизма
Бахтин је постао познат по студији о Фјодору Достојевском из 1929. године. Он је тврдио да Достојевски, за разлику од Толстоја, не води читаоце ка једном моралном закључку, већ иницира разговоре отвореног типа међу ликовима, дајући својим романима „полифону“ форму. Бахтин је одбацио све верске и секуларне идеолошке системе као „монолошке“, што је укључивало и индиректну критику стаљинизма. Верујући у ослобађајућу истину, сматрао је да је проза савремених романописаца, а не поезија, најбољи медиј за комуникацију оријентационог плурализма.
Карневалско и хронотоп: Раблеов допринос
Према Бахтину, Франсоа Рабле је први текстуализовао усмене сатиричне традиције, отеловљујући отпор ренесансе хегемонији средњовековног хришћанства. Рабле је користио прихваћене, гротескне средњовековне тропе и карневалски хумор да би исмевао претензије успостављеног поретка и инквизиције, подривајући хомогенизујући догматизам. Рабле је радио прототипски, поштујући специфичности свог историјског локалитета, или „хронотопа“, што је било кључно за Бахтиново разумевање реализма.
Феноменолошке студије и „изванственост“
У својим раним, феноменолошким студијама, Бахтин је истраживао асиметрије односа између себе и другог. Увођењем концепта „трансгреденције“ (а не трансценденције) у личном искуству, прекинуо је са класичним и модерним моделима јединствене свести (Божје или индивидуалног ега) и дуализмом ума и тела. Сматрао је да је за праву целину потребна „изванственост“ и дијалошка зависност од других. Актуелни текстови истовремено отелотворују многе контексте, а значења се дијалошки реализују кроз преплитање описа и вредновања.
Религијска тумачења и „Супер-Адресат“
Бахтинов утицај на студије религије остаје углавном индиректан, мада су неки хришћански коментатори сугерисали да је његово схватање преклапања значења и истовремених перспектива инспирисано православном иконографијом и кенотичком христологијом. Иако је био против апсолутних вредности, Бахтин је Бога посматрао као „Супер-Адресата“ – темељ људске тежње ка савршеном разумевању и трећи или четврти глас на дијалошкој ивици свести. Његово схватање одговорности је богатије од Хајдегерове аутентичности, потврђујући индивидуалну и корпоративну одговорност.
0 Коментари