Будизам, спора браманизација и успон ислама
Бенгал је био последње велико упориште будизма у Индији, под династијом Пала (750–12. век), која је посебно подржавала тантрички (ваџрајана) будизам. Пад будизма условљен је слабим везама са лаицима и турским освајањима 1202. године. Истовремено, Бенгал се споро и „лагано“ уклапао у браманску сферу (тзв. касна аријанизација). Његов периферни статус и релативно флексибилна кастна структура омогућили су аутсајдерима да напредују. То је, према савременим теоријама, кључно за дубоко укорењивање ислама. Већина муслимана су конвертити, а њихов велики број није резултат освајања, већ доместикације и крчења земље у источном Бенгалу, које су водили муслимански свети људи (пирови и шејхови), ширећи ислам примером. У међувремену, бенгалски језик се развио око 12. века, постајући средство за артикулацију ових посебних верских облика, иако никада није развио дворски престиж због презира елита.
Гаудија ваишнавизам, култ богиња и Тантра
Верски живот у Бенгалу карактеришу две доминантне хинду струје. Гаудија ваишнавизам, фокусиран на Раду и Кришну, најпознатији је по деловању Чајтање (1486–1533), који је увео екстатично певање и основао традицију која је примарно привлачила ниже средње касте. Насупрот томе, брамани и више касте су фаворизовале богиње (Шакти) – од локалних (Манаса) до универзалнијих (Кали и Дурга). Брамански аутори су кроз векове интегрисали локалне култове богиња у главни брамански систем. Покровитељство Шакти фестивала од стране земљопоседника у 18. веку такође је коришћено за изражавање политичких аспирација. Овај регион је такође значајан по својој тантричкој традицији, која је цветала од 8. века и чија је суштина интеграција света у перспективу спасења. Тантризам се у Бенгалу највише повезивао са култом богиња.
Хуманизација божанстава и регионални понос
Доминантна црта бенгалске верске осетљивости је „доместикована религиозност“, где се божанствима дају људске, често погрешиве карактеристике (нпр. Кали критикована због немајчинског понашања, или Рама у бенгалској Рамајани као доброћудан, али не нужно божански). Ова хуманизација је видљива у бенгалској књижевности од мангал-кавја до романа 19. века. Сличан мотив је и понос на регионални идентитет и константан отпор политичкој доминацији Делхија, што се манифестовало покровитељством над локалним традицијама од стране султаната, до националистичке политике у 20. веку (као што су отпор Гандијевој доктрини ненасиља и стварање Бангладеша 1971. због оданости бенгалском језику).
Критика идолатрије и верско-политички сукоби
Бенгал је био рано испитно поље за односе између хиндуизма и хришћанских мисија. Елитни хиндуисти, попут Раммохана Роја, истраживали су хришћанске идеје, што је довело до оснивања Брахмо Самаџа (Друштва теиста) 1828. године, које је промовисало монотеизам и критиковало идолатрију (пауталиката). Ову осуду „народне религије“ прихватили су многи елитни Бенгалци (бхадралок) као начин дефинисања свог статуса. Међутим, ова пуританска струја је ослабила током националистичког периода након 1905. године, када је дошло до политизованог препорода шактизма. Симболичко изједначавање домовине са богињом-мајком (Дурга), које је популаризовао Банкимчандра Чатерџи, постало је политички слоган („Банде Матарам!“). Ова политизација религије довела је до јачања исламских реформских покрета (као што је Фараиди покрет) који су, у жељи да „прочисте“ муслимане од хиндуистичких утицаја (ашрафизација), интензивирали поделу, што се одражава и данас у исламизацији Бангладеша и угрожености тамошњих верских мањина.
Идентитет у дијаспори
Верске заједнице Бенгалаца у дијаспори (углавном након 1965.) задржавају снажне везе са домовином. Хиндуисти оснивају културна удружења ради прославе Дурга Пуџе и граде Кали храмове. Хиндуисти из Бангладеша често користе ове прославе за подизање свести о проблемима мањина у својој домовини. Муслимани негују бенгалску муслиманску културу и фестивале (Еид ал-Фитр). Упркос повременом преклапању традиција (нпр. муслимански уметници на хиндуистичким догађајима), степен међуверске хармоније у дијаспори често је у корелацији са тренутним односима у Јужној Азији. Без обзира на верску припадност, заједнички понос на бенгалски језик остаје кључни елемент који обједињује бенгалске групе широм света.
0 Коментари