Лепота

Лепота као субјективни естетски ужитак и потрага за савршенством

Лепота се дефинише као својство објекта које изазива естетски ужитак, што је субјективан, али потенцијално универзално преносив одговор, често (али не увек) на природу, попут лепоте руже. Филозофи попут Имануела Канта повезивали су лепоту створених објеката са њиховим поклапањем са природним објектима. Ипак, појавило се питање да ли се уживање у лепоти мора неговати као когнитивна диспозиција – слично моралним врлинама правде и доброте – да би се препознало савршенство (телос). Религија се бави лепотом управо због људске немогућности да препозна или створи савршенство, а ипак тежи лепоти у праведности, љубави и реду. Присуство лепоте као савршеног реда у природи служи као доказ потребе за божанским творцем за несвршена људска бића.

Историјски развој концепта и „изгнанство“ лепоте

Концепт лепоте има историју значења која се мењају у односу на људско поимање природе и вредности. У западној филозофији, лепота се повезује са неговањем карактерних диспозиција, слично правди и љубави. Платон је заговарао намерни успон од чулне природе ка божанској љубави и истини, видећи лепоту у том савршенству. Међутим, у 20. веку, лепота је доживела „изгнанство“ из искустава уметности, морала и религије. Један од разлога за то је њена блиска повезаност са идеализованим женским субјектом који је доминирао западном маштом (од Девице Марије до сексуално савршеног женског тела). Како је женска свест постајала критичнија, расло је и препознавање да је женско тело објективизовано и идолизовано као еротски објекат, ограничено на одређени родни, расни, класни и верски тип.

Родна диференцијација и узвишено

Крајем 18. и почетком 19. века дошло је до новог родног раздвајања лепог и узвишеног, при чему је лепота била повезана са женским врлинама, а узвишено са мушким. Узвишено је тада преузело место лепог као асоцијација на божанско, јер је представљало апсолутну величину и савршенство које је веће од лепоте у чулној природи. Жан-Жак Русо и Кант су подржавали ову дистинкцију: Кант је женски разум назвао „лепим“, а мушки „дубоким“, тврдећи да жене избегавају зло јер је ружно, а не зато што је неправедно или из осећаја дужности. Мери Вулстонкрафт је критички реаговала на овакво родно одређивање. Ова кључна разлика обликовала је касније асоцијације жена са природом, што је постало проблематично у мери у којој наука и технологија покушавају да доминирају природом као непокорном и претећом, а не уређеном и неговатељском.

Ограничења и обнова лепоте: мит о Психи и Купидону

Кантовска естетика у модерној књижевности кулминира у монструозном узвишеном; када људска жеља пређе своје границе, стваралаштво постаје монструозно (као у Франкенштајну Мери Шели). Ова прича истражује трагедију човека који замењује божанске креације људским, религију науком, а љубав технологијом. Како би се избегло самодеструктивно стваралаштво, заговара се повратак древним алегоријама љубави, попут мита о Психи и Купидону. Психа, душа заробљена у лепом телу, пати због зависти других, али кроз љубав учи да буде поуздана. Коначно, она постаје божанска и постиже једнакост са богом љубави. Овај мит нуди визију љубави која трансформише људе, омогућавајући им да виде лепоту као нешто што треба волети. Филозофкиња Ајрис Мардок то описује као „разособљавање“ – пажња према стварности инспирисана љубављу, која омогућава сагледавање лепоте у свему, без себичног присвајања.

Теолошка естетика и критика родне симболике

Савремена теолошка естетика, попут оне швајцарског теолога Ханса Урса фон Балтазара, настоји да обнови лепоту, стављајући је у центар своје симболичке приче о спасењу. За њега, лепота Бога зрачи из сваког створеног облика, а истина и доброта су неодвојиви од њене естетске вредности. Међутим, Тина Бети износи сумње у Балтазарову христологију, излажући опасност у симболизму који искључује женско тело и не успева да представи једнакост и узајамност мушкараца и жена у божанској љубави. У његовом комплексном метафизичком систему, женско тело је редуковано на биолошку улогу репродукције, док је мушко тело есенцијално за спасење и може представљати и мушке и женске квалитете (нпр. у свештенству). Овај симболизам ствара асиметрију и одржава девалвацију жене и природе, која се повезује са хаосом и смрћу. Коначно, поновно тумачење мита о Психи и Купидону нуди наду за нову причу о спасењу, где Психа, као душа лепоте, ствара нови однос једнакости и флуидност ужитка, што омогућава сагледавање лепоте у различитостима.