Балтичка религија. Нови религиозни покрети

Књижевне и симболичке конструкције балтичког паганизма

Идеје о „истинској, наслеђеној, локалној, природној“ религији, насупрот „позајмљеном, наметнутом, туђем хришћанству“, почеле су да се обликују међу Балтима у другој половини 19. века, посебно након укидања кметства, у контексту изградње националног идентитета. Како би доказали културну развијеност својих народа, Литванци и Летонци су осетили потребу да конструишу митолошке пантеоне сличне античким. Значајан део истраживања о балтичкој митологији објављен је крајем 19. века, али због непотпуности изворних података, недостајући елементи су допуњавани и поново стварани у књижевности. Пример за то је еп „Лачплесис“ (Lāčplēsis) Андрејса Пумпурса, у коме национални херој представља паганизам, а Црни Витез хришћанске освајаче. У Летонији су писци попут Аусеклиса (Микелис Крогземис) и Јекабса Лаутенбахса-Јусминча стварали нове богове и богиње, тако да се у поезији Аусеклиса налази готово шездесет божанстава и духова, од којих је само пет изворно из летонског фолклора, док су остали из других извора или измишљени. Ове митологије су првенствено служиле као симболички маркери етницитета и као камен темељац новог националног идентитета, уместо да одмах подстичу ритуалну праксу.

Прве религиозне иницијативе у првој половини 20. века

Период након Првог светског рата и формирања балтичких националних држава донео је прве организоване покушаје обнове религије. Личност од великог значаја за Литванце био је Вилхелм Стороста-Видунас, писац, мистик и филозоф, који је тежио синтези теозофије и литванске пантеистичке традиције. Он је у теозофији видео могућност да се стара литванска религија цени без истицања супериорности над другима. Видунас је значајан због концепта Ромува — паганског светилишта (првобитно пруског) — и по обнови прославе Расос (летњег солстиција) код брда Рамбинас. У Летонији су се такође јавиле иницијативе, попут теолога Јаниса Сандерса, који је покушао да реформише хришћанство обликујући ритуал на „специфично летонски начин“, оснивањем Летонског хришћанског друштва. Међутим, најзначајнији покушај организације био је рад литванског писца Домаса Шидлаускаса-Висуомиса, који је формулисао доктринарну основу за веру Ромува или Висуома, инспирисан Видунасом, али је његов покушај званичне регистрације 1926. године био онемогућен, а његова предавања су забрањена.

Диевтуриба: најуспешнији организовани покрет у Летонији

Летонска Диевтуриба (Dievturība) сматра се најуспешнијим напором да се обновљена религија стави у организоване и законски признате форме. Покрет су основали Ернестс Брастинш и Карлис Брегжис-Маровскис 1925. године, објављивањем манифеста „Обнова летонске религије“. Назив Диевтури (Dievturi) значи „они који држе свог Бога“. Брастинш је развио основну доктрину, објављену у „Диевтуру церокслис“ (1932), у којој се тврди да је летонска религија монотеистичка или хенотеистичка, где је Диевс јединствен, али дуалан (дух и материја, добро и лоше). Богиња Мара представља материјални аспект Диевса, а Лаима аспект узрочности и судбине. Диевтури такође промовишу коришћење вернакуларних имена за месеце и сопствени систем рачунања времена, додајући 10.000 година хришћанској ери, почевши од „формирања Аријаца“. Покрет, који је током 1930-их углавном привлачио интелектуалце (студенте, уметнике, наставнике), успешно је регистрован као верска организација све до 1935. године, а његов часопис „Лабиетис“ (Labietis) излазио је до 1940. године.

Окупација, егзил и поновно успостављање покрета

Током совјетске и нацистичке окупације, пагански покрети су сматрани шовинистичким и антикомунистичким и били су прогањани. Ернестс Брастинш је депортован и стрељан у руском затвору 1942. године. Упркос прогону, покрети су делимично преживели у егзилу и тајно у балтичким земљама. Најживљи развој Диевтури покрета догодио се у Сједињеним Државама крајем 1940-их, под вођством Ернестсовог брата Арвидса Брастинша, који је био Велики вођа (Dižvadonis) до своје смрти 1984. године. У Висконсину је изграђен црквени комплекс Диевсета (Dievsēta), а часопис „Лабиетис“ је поново покренут 1955. године. Након обнове независности Летоније 1990. године, Диевтури организација је званично обновљена, а летонски парламент ју је 1995. године признао као једну од традиционалних религија Летоније. Према попису из 2001. године, организација је имала дванаест регионалних секција и више од шест стотина чланова.

Ромува и нови религијски покрети у другој половини 20. века

Крајем 1960-их дошло је до поновног успона етнички засноване религиозности у балтичким земљама, у контексту глобалних културних промена. Ови нови покрети су мање догматични, више пантеистички, и усредсређени су на очување природе и културног наслеђа, често делујући као екстремније крило фолклорних покрета. Литванска Рамува (Ramuva, касније Ромува) је оживљена 1967. године (формално регистрована 1992. као Заједница балтичке вере) са фокусом на прославе Расос. До 2001. године у Литванији је настало дванаест регионалних Ромува организација са око две хиљаде чланова. Њихово централно начело је Дарна (склад) — унутрашњи склад, склад са заједницом, прецима и универзумом — као и Дора (поштовање природе и одбацивање насиља). Године 2002. обновљена је функција врховног свештеника (Кривис). Осим Ромуве и Диевтури, постоје и маргиналне групе попут „Латвијас виедас садраудзиба“ (теозофски круг) и „Балтаис аплис“ (мешавина хиндуистичких, агни јога и балтичких ритуала). Феномен Покаињи (Pokaiņi) у Летонији, тврђено древно лечилиште и ритуално место са „космичком енергијом“, такође је постао популарно место ходочашћа, привлачећи више од хиљаду посетилаца недељно у сезони, што сведочи о широком спектру савременог интересовања за балтичку духовну баштину.