Религија као темељ политичког разликовања
Религије у Америчкој револуцији је дубоко обликовала политичке погледе колониста. Разлике нису биле само верске, већ су имале директне политичке последице, које датирају још од раног насељавања. Пуританци Нове Енглеске, идеолошки рођаци Округлоглавих који су погубили Чарлса I 1649. године, дошли су због верске нетолеранције. Страх од католицизма поново је кулминирао у Славној револуцији 1688. године, када је збачен католички краљ Џејмс II. Ова револуција је имала директну последицу у колонијама, где је враћено право колонијама да саме бирају своје гувернере.
Протестантизам и британски идентитет
Након Закона о унији 1707. године, протестантизам и парламентаризам постали су есенцијални елементи који су уједињавали Енглезе и Шкоте, истовремено их разликујући од „католичке Француске“. Британци су веровали да су слободни од „свештеничког душебрижништва“ и „самовољне владавине“, што су атрибути католичких нација. У том контексту, патриотска песма „Rule, Britannia“ и њен рефрен „Британци никад, никад, никад неће бити робови“ односили су се на политичко и верско ропство које је повезивано са католицизмом и апсолутистичком влашћу.
Верске искре у колонијалном добу
У периоду који је претходио Револуцији, ставове колониста обликовала је литература „Земаљских виговаца“, која је сугерисала да британска влада намерава да колоније сведе на ропство. Иако нису биле главни узроци побуне као што је Закон о таксама, верске контроверзе су одржавале „ватре виговске осетљивости“. То су биле: контроверза око могућег именовања англиканског бискупа за колоније (које су колонисти доживљавали као превише папистички потез) и изазивачко оснивање канцеларије Англиканског друштва за ширење Јеванђеља поред пуританске богословије на Харварду.
Квебечки акт и антикатоличка реторика
Најјаснији доказ о улози религије је реакција на Квебечки акт из 1774. године, који је католицима у Канади доделио грађанска права. Овај акт је изазвао гнев за којим је уследио оштар одговор Првог континенталног конгреса у његовом „Обраћању народу Велике Британије“. У овом документу, усвојеном мање од осам месеци пре избијања рата, католицизам је осуђен као „доктрина прожета крвавим и безбожним начелима“. Конгрес је упозорио да ће католички имигранти бити искоришћени као „оруђа... да слободне протестантске колоније сведу на исто стање ропства“, што директно спаја верске и политичке страхове.
Историографско признање и наслеђе
Савремена историографија, кроз радове као што су дела Линде Коли, Бернарда Бејлина и Патрише Бономи, потврђује да је антикатолицизам био у основи политичког оквира колониста и да је обликовао њихово растуће непријатељство према британској владавини. Иако није био централна покретачка снага, одиграо је значајну улогу у обликовању њихових политичких уверења. Антикатолицизам је привремено утихнуо након Револуције, када су се ретки католици придружили патриотском циљу, али се поново појавио у 19. веку са таласима имиграције, одржавајући сумњу у лојалност католика према Уставу и папи све до избора Џона Ф. Кенедија.
0 Коментари