Појава и основна начела ашкенаског хасидизма
Ашкенаски хасидизам (hasidei Ashkenaz) појавио се у јеврејским заједницама Мајнца, Вормса и Шпејера крајем дванаестог века као мали елитни круг јеврејских побожњака, који су развили посебан верски поглед на свет. Њихови кључни текстови написани су од стране три члана породице Калонимос, који су тврдили да потичу из северне Италије и да су носиоци древних мистичних традиција. Главне личности су били Шемуел, познат као „побожни, свети и пророк“; његов млађи син Јехуда, „побожни“ (умро 1217. године); и Јехудин ученик и рођак Елеазар из Вормса. У својим списима, они су детаљно разрадили идеалан јеврејски начин живота, који је, по њиховом мишљењу, био неопходан да би појединац стекао спасење у загробном животу. Овај поглед на идеално понашање био је везан за древни библијски термин „хасид“, који су тумачили као побожну особу која тражи скривену, бесконачно захтевну „додатну Тору“ коју је Бог шифровао у Светом писму. Њихов поглед на свет је био утемељен на идеји да Божја воља није у потпуности откривена у Петокњижју, већ захтева додатно трагање да би побожник заслужио додатну награду у загробном животу.
Живот као божанско искушење и етика аскетизма
Централни концепт ашкенаског хасидизма је да се живот састоји од божански одређеног искушења којим се стално тестира верност побожника у свему што чини, мисли и осећа. Извор искушења су страсти, које аутори називају „зли импулс“ (yetser ha-ra), попут сексуалне привлачности према особама изван брака или жудње за личном чашћу. Ова борба против зла је део Божјег плана да награди успешног побожника који одоли искушењу, јер, како каже Шемуел, „Није ли зли импулс добар за човека? Кад га он не би контролисао, какву би награду за врлину стекао?“ Награда за побожнике потиче из њихове борбе за откривање Божјих скривених заповести и континуираног одупирања злом импулсу, што захтева стално самопреиспитивање сопствених мотива и осећања. Последица овог фокуса на максимизирање загробне награде била је тенденција ка аскетизму. Побожници су настојали да избегну свако недозвољено физичко или психолошко задовољство током живота, попут играња са децом или уживања у друштвеним почастима. Јехуда Побожни је чак забрањивао ауторима да потписују своје књиге, страхујући да би „уживање“ у овоземаљској слави одузело део њихове награде на оном свету.
Историјска позадина и реакција на прогоне
Схватање живота као континуираног божанског искушења вероватно је представљало реакцију на трауматично сећање на дела самоубилачког јеврејског мучеништва која су се догодила у истим градовима Рајнске области у пролеће . године, током Првог крсташког рата. Стотине Јевреја, укључујући интелектуалну елиту, убијено је или су сами себе жртвовали ради „ритуалног социорелигијског полемичког чина“ – чиме су радије изабрали смрт него да буду „окаљани нечистотом“ хришћана, које су у то време сматрали идолопоклоницима. Хроничари су ове чинове тумачили као успостављање симболичног Храма у Јерусалиму и потврду апсолутне верности Богу кроз ултимативну жртву. У списима Калонимида налазе се одјеци трауме из 1096. године: потреба за одупирањем злом импулсу поређена је са спремношћу на мучеништво. Аутори су претпостављали да би њихови читаоци радо жртвовали своје животе ако би им хришћани претили смрћу због неверовања, па су наглашавали да је отпор злом импулсу, иако мање тежак, ипак неопходан део служења Богу.
Јехудин социорелигијски програм и секташка природа
Иако су сва три Калонимида делила личну есхатолошку визију, Јехуда Побожни је био важан иноватор јер је развио и друштвени, а не само лични, програм за побожнике, фокусирајући се на критику Јевреја који нису били побожници и комуналних лидера који су одобравали социјалне злоупотребе, игноришући правду. Јехуда је хасидизам дефинисао као секташко удружење (заједницу) вођену сопственим религиозним вођама званим мудраци (hakhamim), а не не-побожним комуналним старешинама. Његов рад, Sefer hasidim (Књига побожника), претпоставља свет подељен на побожне Јевреје, не-побожне Јевреје и хришћане, где је једина битна разлика између бити побожник и не бити. Улазак у заједницу био је могућ кроз обред иницијације и покајања који је водио мудрац као исповедник. Међутим, због њиховог ексклузивизма, побожници су често изазивали антагонизам и били предмет подсмеха и непријатељства других Јевреја. Јехудини покушаји да преузме вођство заједнице или створи утопијску комуну нису успели. Најтрајнији облик секташтва била је одлука група да живе унутар, али не и са остатком јеврејске заједнице, покушавајући да се одупру утицају већине.
Теолошки рад, мистицизам и очување традиције
Упркос неуспеху Јехудиног секташког програма, Елеазар из Вормса је успео да очува вредности хасидизма преводећи га назад у личносни идиом, слично Шемуеловом стилу, али без нагласка на организованим подгрупама. Елеазар је хасидизам институционализовао укључивањем у своју књигу ашкенаског обичајног права, „Sefer ha-roqeah“, чиме је ову иновативну верску експресију нормализовао и унео у главни ток рабинских правних прецедената, што је омогућило да хасидизам постане кључни део „обичне“ европске јеврејске побожности током наредних векова. Поред етичких списа, Калонимиди су били аутори значајних теолошких и мистичних дела. Јехуда Побожни је писао о проблему антропоморфизма, тврдећи да је Кавод (божанска слава) двострука еманација Бога, а не створено биће. Инсистирао је да се побожници током молитве фокусирају само на скривено, горње „лице“ славе, како би избегли идолопоклонство. Њихова мистичка дела, попут „Песама божанског јединства“ (shirei yihud) и „Песме божанске славе“ (shir ha-kavod), ушла су у стандардни молитвеник. Штавише, њихови списи о манипулацији божанским именом и хебрејским алфабетом у циљу постизања мистичних и магијских циљева (као што је стварање голема) значајно су утицали на каснији јеврејски мистицизам у Шпанији, чиме су трајно преобликовали класични јудаизам у традиционални јудаизам.
0 Коментари