Етимолошка значења и Божанска природа помирења
Јудејска схватања помирења (хебр. kipper) извиру из вишеструких конотација самог хебрејског термина. Етимолошки, kipper може да значи: 1) „покривање“ греха ради спречавања казне (Изл. 25:17), 2) „чишћење“ или „брисање“ нечистоће (Ис. 27:9), или 3) „откупљивање“ (Изл. 30:12). Сходно томе, помирење може бити покривање греха, катарза која деконтаминира појединца, или чин умилостивљења којима се настоји избећи Божански гнев и повратити нарушена равнотежа у односу са Творцем. Иако се kipper користи и за уклањање ритуалне нечистоте, Тора (Петокњижје) наглашава да обреди сами по себи немају магичну моћ; помирење увек дарује Бог, а не представља директан резултат било каквог људског деловања (Лев. 16:30).
Улога исповести и трансформација у Тешуву
Тора изричито захтева исповест уз жртву за кривицу и током искупитељских обреда које врши првосвештеник на Дан помирења (Јом Кипур). Рабински јудаизам је ово протумачио као образац за све жртве које се приносе ради опроштења грехова. Свака жртва без претходне исповести сматрала би се „жртвом злих, што је одвратно“. Рабини Мишне, Талмуда и Мидраша тумаче формални захтев за исповешћу у много ширем смислу као вербализацију унутрашњег процеса тешуве. Тешува значи „окретање“ или „повратак“, а подразумева не само кајање, већ и искрен напор да се начини надокнада и чврста одлука да се промене начини живота, што подразумева и слободу воље човека.
Божанска милост, степени греха и помирење
Упркос нагласку на тешуви – психолошкој трансформацији постигнутој људским напором – суштинска компонента традиционалног става је потреба за Божанском милошћу ради исцељења и искупљења човека од последица греха. Будући да је сваки грех, пропуст или дело, увреда Бога и нарушавање односа са Творцем, Божанска благодат је неопходна за постизање пуног помирења. Молитве за помирење стога чине саставни део процеса тешуве. Класична формулација рабина Јишмаела из 2. века разликује четири степена греха према потребном искупљењу: од лакших грехова који се опраштају самом тешувом, преко тежих који захтевају Јом Кипур, до преступа кажњивих истребљењем или смрћу, за које је потребна и тешува и Јом Кипур и страдање. Најтежи грех, оскврњење Божанског имена, захтева све то заједно, а довршава га тек смрт починиоца.
Искупитељска ефикасност смрти и ритуала
Рабинско начело да „мртви захтевају помирење“ (Сифреј Шофтим 210) додатни је доказ да помирење није само функција тешуве, која је могућа само за живе. Јудаизам подстиче праксе као што су давање милостиње, молитва или проучавање Торе у име покојника. Значајно је да се заменички искупитељски значај приписује смрти првосвештеника или смрти праведника. Такође, према неким танаитским мишљењима, и сам долазак Дана помирења, а посебно извођење обреда јарца за Азазела, може искупити неке грехе чак и код оних који се нису покајали.
Катарза, иницијатива и метафизички значај
Иако јудејска теологија приписује искупитељску ефикасност посту, милостињи, и другим обредима, као и смрти и страдању, пресудан значај се даје катарзи. Изрека рабина Акиве бен Јосефа на крају трактата Јома 8.9 у Мишни резимира суштину: „Како сте срећни ви, Израиљци! Пред ким се чистите, и Ко вас чисти? Ваш Отац Који је на небесима.“ Правилно помирење захтева људску иницијативу у враћању Богу, Који ће одговорити довршавањем процеса чишћења, што води ка поновном интегрисању распарчаног људског бића и обнављању целовитог односа човека са Богом. У кабалистичкој мисли, тешува добија метафизички значај као истакнути аспект процеса тикун олам („поправљање света“), односно враћања отуђене творевине њеном Творцу.
0 Коментари