Аустралијске домородачке религије. Абориџинско хришћанство

Рађање абориџинске теологије: вера и ослобођење

Абориџинска теологија је радикални покрет који се појавио касних 1960-их и постао истакнут почетком 1970-их. Као аутономан, пост-западни и пост-деноминацијски покрет, он је померао границе ка стварању аутохтоне теологије која се снажно ослањала на библијску социјалну правду. Покрет је прогласио Абориџинство (идентитет, културу и духовност) водећим принципом, интегришући традиционалну религију кроз Предања предака (Dreamings), церемоније и законе као божанску основу за савремену веру. Ова теологија је наглашавала да Абориџини имају директан приступ Богу, успостављен пре беле инвазије, директно супротстављајући се историјском ставу мисионара да је приступ Богу могућ само преко њих.

Пионир пророчког позива: пастор Дон Брејди

Три најзапамћенија пионира покрета су пастор Дон Брејди, велечасни Чарлс Харис и пастор Дејвид Кирк. Пастор Дон Брејди (из Палм Ајленда) је био кључна фигура у развоју абориџинске теологије. Био је први абориџински црквени вођа који је предводио политичке маршеве, захтевајући укидање Квинслендског закона о Абориџинима, који је подвргавао Абориџине нехуманим условима и контролисао сваки аспект њихових живота. Брејди је своје пророчко деловање (за које је добио надимак „Боксерски парох“) црпео из искустава у иностранству. Био је први абориџински пастор који је применио Јеванђеље са абориџинском културном праксом и чија се служба фокусирала на Христову идентификацију са сиромашнима и потлаченима. Због свог радикалног става према правди и критике политичког система, Црква га се одрекла и распопила, али је његово наслеђе покренуло Црну цркву и Црни покрет широм Аустралије.

Дејвид Кирк и оснивање Абориџинске евангелистичке заједнице

Пастор Дејвид Кирк (из Чербурга) био је кључна личност у развоју абориџинске организационе заједнице. Његов рад је достигао врхунац када је црква у Чербургу постала доминантна друштвена институција. Кирк је водио иницијативу за оснивање Аустралијске абориџинске евангелистичке заједнице (AEF), која је формално основана 1970. године спајањем независних група са истока и запада. Он се залагао за развој аутономне Цркве коју би водили Абориџини, инспирисан принципима Роланда Алена о домородачкој цркви. Кирк је настојао да промени систем изнутра, критикујући мисије због суптилне форме расизма – држања власти и маргинализације домородаца. Иако је успео да радикализује мисију и постигне абориџинску контролу, Кирк није видео потребу за развојем аутохтоне теологије. Због радикалног залагања за аутономију, наишао је на изолацију и противљење, што га је довело до самоубиства 1986. године.

Визија Чарлса Хариса: Конгрес и Марш за правду

Велечасни Чарлс Харис (из Ингхама) био је трећа кључна личност, оснивач Уједињеног абориџинског и острвског хришћанског конгреса (UAICC) и визионар Марша за правду, слободу и наду 1988. године. Харисов живот се променио када је, седећи са бескућницима у Бризбејну, доживео визију свог народа „скршеног изнад безнађа“ и схватио да право Јеванђеље мора да се обрати тренутним политичким и социјалним питањима. Године 1985., Харис је основао UAICC, постигавши оно што је Кирк замислио: засебну црквену структуру са сопственим абориџинским руководством и обезбеђеним финансијама, чиме је остварен циљ самоопредељења. Његова највећа акција била је Марш на Дан инвазије (26. јануара) 1988. године, који је ушао у историју као највећи протест у Аустралији, са 20.000 Абориџина и 30.000 не-Абориџина који су марширали за правду. Харис је преминуо 1993. године, након што је и он доживео конзервативну реакцију због свог радикалног вођства.

Наслеђе и даљи развој теологије

Брејди, Кирк и Харис су платили високу цену за своје радикалне ставове и изазове упућене институционалном расизму. Њихова визија је поставила темеље за нови начин разумевања хришћанства који се и даље развија. Следили су их други лидери, попут Патрика Додсона (првог абориџинског католичког свештеника који је напустио свештенство због борбе за правду) и оца Дејва Пасија (чији је теолошки рад био кључан у пресуди о абориџинским земљишним правима познатој као Mabo случај). Међутим, иако страствена у борби за правду, абориџинска теологија је критикована због тога што није успела да се позабави проблемима угњетавања жена, младих и особа са инвалидитетом, јер је оптерећена западним патријархалним структурама. Крајњи циљ развоја абориџинске системске теологије остаје очување древне абориџинске мудрости и реинтерпретација западних теолошких концепата.