Рани средњи век. Хришћански идеал и германска пракса
Након нестанка римског царског јединства у 5. веку и успостављања плуралних краљевстава, мислиоци (скоро сви припадници свештенства) су интегрисали античке рефлексије о циљевима закона: рад за заједничку корист и избегавање сваке злоупотребе кнежеве моћи. Они су такође наследили правну мисао позног хришћанског царства, према којој закон мора усмеравати деловање владара ка духовном остварењу. Добар владар мора да доноси законе за Бога и да се сам покорава законима које намеће својим поданицима. Ипак, опстанак старих германских пракси – приватна освета и друштвена саморегулација сукоба – довео је, пред крај каролиншког 9. века, до дубоког слабљења како краљевстава, тако и њихове способности да „стварају закон“.
Преокрет у 12. веку и захтев за правном сигурношћу
12. век означава преокрет: економска, демографска и социјална ситуација била је веома повољна за власнике најпросперитетнијих градова, међу којима су краљеви били на првим местима. Успон производње и трговине на даљину користио је владарима, али и клерикалним елитама које су путовале Европом да се образују, а затим ступале у службу суверена као саветници. Интелектуални приступ ове мислеће елите сведочи о спорој свести о све већој сложености друштвеног тела и рађању снажног захтева за правном сигурношћу, слободом и заједничким идентитетом. Рефлексија о моћи, инспирисана делима Цицерона, постепено се усмеравала ка идеји о друштвеној природи људског бића, а ултимативни циљ правде постаје примена онога што је корисно за све, чиме се обезбеђује материјално и духовно благостање целе заједнице.
Сукоб. Апсолутизам и аутономија заједнице
Ово доба обележава и поновно откриће огромног правног дела источноримског цара Јустинијана (6. век). Овај значајан догађај довео је до проучавања текстова које су брзо искористили кнежевски кругови широм западног хришћанства. У овом уском кругу покренут је сукоб између заговорника „апсолутизма“ владара и присталица сопствене способности сваке заједнице да доноси своја правила. Први су се ослањали на Јустинијанове пасусе који наглашавају однос владара према закону, посебно на два афоризма римског правника Улпијана: „Оно што се свидело владару има снагу закона“ и „Владар је ослобођен закона“. Међутим, проучаваоци римског права су код Јустинијана пронашли и текстове у којима владар изјављује да своју власт подређује праву, као и оне који се залажу за законодавну функцију која припада народу. Допринос 12. века је и теорија о супериорности општег обичаја над законом владара, као и рефлексија о потреби да локална заједница делује мудро и у складу са разумом.
13. век. Успон краљевског законодавства и Аристотелово учење
13. век је обележен успоном краљевског законодавства у многим европским земљама, где се наизглед пре свега примењују Улпијанови апсолутистички афоризми. Поновно откриће Аристотелове Никомахове етике и Политике око 1240–1260. године убрзава развој рефлексије о закону као инструменту моћи. Иако Аристотелова натуралистичка доктрина (човек је „политичка животиња“) није одмах довела до потпуне аутономије политичког у односу на теолошко, она је значајно обогатила размишљање о заједници. Водила је живим дебатама између правника и теолого-филозофа о правима мноштва. Једни су сматрали да мноштво има пуну правну способност да пристане на акте владара, док су га други упорно представљали као правни еквивалент малолетника под заштитом свог тутора – владара.
Позни средњи век. Уставност и апсолутизам
Иако захтев за општим добром постаје предмет рационалног дискурса, његова примена се може остварити на два различита начина. Први се ослања на апсолутистичко тумачење Јустинијана – идеал владара који ради у служби свог народа, способан да сам доноси законе, при чему му је једина кочница сопствена савест. Други, новији у средњовековном контексту краја 13. века, ослања се на Аристотела: ставља акценат на варијанте режима и предност даје систему који одобрава право на активно учешће у јавним пословима делу становништва, чиме се спречава тирански занос. 14. век доноси раст теорија које заговарају дијалог, па чак и поделу израде закона са народом (Марсилије Падовански, Никола Орем), наговештавајући модеран „конституционализам“ и, у неким аспектима, „владавину права“. Ипак, упоредо са овим, развијала се и теза о свемоћи владара „ослобођеног закона“, која ће на прелазу 16. и 17. века довести до апсолутистичких фаза у Француској и другим земљама.
0 Коментари