Анамнеза

Платонова доктрина о анамези и њена теолошка основа

Анамнеза, или присећање, је кључни појам у Платоновој филозофији, који означава способност душе да се сети истинског знања које је стекла у царству вечних Идеја, пре свог отелотворења у материјалном свету. Према Платону, душа заборавља већину овог знања због везаности за тело и његове страсти. Међутим, то знање није трајно изгубљено, већ је скривено и може бити повраћено. Управо је у томе суштинска улога филозофа – да путем мајеутике („бабичења“), метода дијалектичког испитивања, помогне појединцу да „извуче“ из своје душе истину коју је већ поседовао. За Платона, анамнеза служи као доказ постојања бесмртне душе и метафизичког царства апсолутних истина, као што су доброта, правда или лепота, које су изнад емпиријског света. Његов етички циљ је да људи, присећајући се ових врлина, живе живот у складу са њима.

Концепт присећања у гностицизму и манихејству

Концепт присећања се појављује и у другим религијским и филозофским традицијама. Доктрине гностицизма су се бавиле природом душе и њеним односом према телу, сматрајући је „успаваном“ или „пијаном“ због заробљености у материји. За гностике, гносис (знање) није био само интелектуални процес, већ мистички увид у истину, неопходан за ослобођење душе. Спаситељ се појављује да „пробуди“ душу и подсети је на њено божанско порекло. Слично томе, у манихејству, заснованом на дуализму светлости и таме, првобитни човек је „успаван“ од стране материје. Позивом „одозго“ он бива пробуђен и подсећан на своју праву суштину. Обе ове традиције, иако се разликују од Платонове филозофије, деле основну идеју да је знање о властитом пореклу кључно за искупљење.

Идеја присећања у исламском суфизму и јеврејској кабали

И у исламском мистицизму, суфизму, концепт „сећања“ је централни. Пракса зикра („сећање“) има за циљ да се ум испразни како би се испунио божанским присуством. Као и Платонова филозофија, суфизам верује у преегзистенцију душе и њену повезаност са Богом пре стварања тела. Поезија суфијских мистика често описује „опијање“ божанском љубављу пре стварања. Ова идеја је пренета и у јеврејску кабалу, посебно у луријанском покрету, где се трансмиграција душе (гилгул) не посматра само као казна, већ и као прилика за „самоослобођење“ и враћање божанске светлости. У оба система, знање и побожност су пут ка унији са Богом.

Абориџинска веровања и паралела са Платоном

Аустралијски Абориџини имају веровање које је, упркос другачијем контексту, изненађујуће слично Платоновој идеји. Док Платон види тело као тамницу душе, Абориџини верују да је божански елемент отелотворен у материјалном свету, у природи и светим предметима. Они сматрају да је сваки појединац реинкарнација неког претка из Времена Сневања, који је стварао свет. Међутим, појединац се рађа несвестан свог претходног, славног постојања. Кроз ритуале иницијације, старешине га „подсећају“ на његово изгубљено знање и на његову светост. На тај начин, ритуал га повезује са прецима и чини вечност присутном сада и овде. Овај концепт подсећа на Платонову анамнезу, само што се код Абориџина не односи на знање о апстрактним идејама, већ на знање о сопственом божанском пореклу и улози у одржавању света.

Закључак: универзалност идеје присећања

Кроз историју, од Платонове филозофије до религијских система гностицизма, суфизма, кабале и веровања аустралијских Абориџина, идеја анамнезе се појављује као универзални концепт. Његова суштина је увек иста: присећање на божанско порекло душе и повратак изворном знању. Иако се методе и циљеви разликују, све ове традиције деле заједничку идеју да је спознаја сопствене божанске природе кључна за човеково испуњење. Овај концепт сугерише да постоји нешто урођено у људском бићу што тежи да се врати свом изворном стању, чиме се потврђује важност духовности и унутрашњег живота.