Проглашење светих мученика
Пољска православна црква прогласила је канонизацију тројице свештеника мученика страдалих у Катинском масакру 1940. године. На свечаној церемонији одржаној у цркви Свете Софије у Варшави, Његово Блаженство Митрополит Сава прочитао је акт о канонизацији. Овим чином, Црква је одала почаст протојереју пуковнику Сзимону Федороњу, протојереју потпуковнику Виктору Романовском и протојереју мајору Влођимјежу Охабу, као и другом православном свештенству и верницима који су страдали у совјетском масакру.
Крв мученика као семе нових хришћана
Митрополит Сава је нагласио да крв мученика увек рађа нове хришћане и да постаје извор духовног обнављања Цркве. Уписивање Катинских мученика у диптих светих је сведочанство њихове вере, снаге духа и недвосмислене службе Мајци Цркви. Он је истакао да су ови сведоци вере из 20. века део велике синтезе историје православља у Пољској, повезујући их са националном и црквеном историјом.
Заштитници нације
Након обраћања митрополита Саве, први пут су запевани тропар, кондак и величање новопроглашених светих. У својој беседи, отац Пантелејмон је говорио о парадоксу мучеништва: оно што се свету чини као пораз, заправо је победа вере и љубави. Мученици су представљени као сведоци Божијег присуства чак и на местима највећег зла, који су својим страдањем Катинску трагедију претворили у улаз у рај.
Животи и служба мученика
Канонизовани свештеници служили су као војни капелани у Пољској војсци. Након заробљавања од стране совјетских снага 1939. године, били су затворени и тајно су вршили верске службе. Сва тројица су погубљена 1940. године у Катину, Тверу и Харкову. Међу њима, посебно се истичу отац Сзимон Федороњко, који је одбио да сарађује са совјетским властима, и отац Влођимјеж Охаб, који је сачувао своју цркву од рушења. Њихов празник је одређен за 17. септембар.
Историјски значај
Ова канонизација, коју је Сабор Пољске Православне цркве одобрио 18. марта, подсећа на жртву неколико хиљада православних хришћана међу око 22.000 жртава Катинског масакра. Она представља важан чин сећања на страдање, али и на снагу вере у тешким временима.
0 Коментари