Алхемија

Алхемија као езотерична традиција

Алхемија се, за разлику од модерне хемије, не бави искључиво научним проучавањем природе. Њена главна карактеристика је езотерична, односно мистична, природа. У различитим културама, алхемија је била повезана са духовним традицијама као што су таоизам у Кини, јога у Индији и херметизам на Западу. Велики нагласак стављен је на тајно преношење знања, због чега су текстови често писани „шифрованим језиком“ разумљивим само за инициране.

Циљеви алхемије и њене везе са металургијом

Основни циљ алхемије је био трансмутација обичних метала у злато, али и стварање еликсира бесмртности. Ова вештина се тумачи као убрзавање природних процеса. Као што рудари и металурзи, уз помоћ ватре, убрзавају „раст“ руда, тако и алхемичари, уз помоћ својих техника, настоје да убрзају „сазревање“ метала и претворе их у злато. Верује се да би метали природно постали злато ако би имали довољно времена. Алхемија, дакле, не ствара нешто ново, већ допуњује и убрзава рад природе.

Савладавање времена

Централна тајна „Уметности“ (како се алхемија често назива) јесте мајсторство над космичким и људским временом. Алхемичари су веровали да могу да „излече“ несавршене метале, убрзају њихово „сазревање“ и претворе их у племените метале, као и да њихов еликсир може да продужи људски живот. На овај начин, алхемичар преузима улогу времена и побољшава стварање, што се сматра „природном есхатологијом“.

Наслеђе алхемије у модерном добу

Иако је алхемија као дисциплина нестала у XIX веку, њене идеје су преживеле у секуларизованом облику. Мит о бескрајном напретку, карактеристичан за то доба, преузео је миленијумски сан алхемичара. Алхемијска идеја о трансформацији материје и савладавању времена наставила је да живи у програмима индустријских друштава, чији је циљ претварање материје у енергију и убрзавање природних процеса. Органски хемичари, на пример, производе у лабораторијама супстанце за које би природи требале хиљаде година.

Алхемија као „уметност“

Важно је разумети да алхемија није била прототип научне методе. Иако су алхемичари користили лабораторије и одређене инструменте и дошли до неких открића (попут изолације живе, открића алкохола и минералних киселина), њихова интересовања су била првенствено духовна, а не научно-истраживачка. Примера ради, грчки алхемичари нису показивали интересовање за физичко-хемијске феномене, већ су се фокусирали на трансмутацију.