Порекло и значење алхемије
Арапски назив за алхемију је ал-кимија, а потиче или од грчке речи химија, што значи „уметност трансмутације“, или од јужнокинеског термина ким-ија, што значи „сок за прављење злата“. У исламском контексту, ал-кимија се односи на уметност преображавања материјалних и духовних супстанци у њихов највиши облик. Овај термин се такође користи као синоним за еликсир (al-iksīr) и камен мудраца (hajar al-falāsifah). Верује се да је еликсир могао да претвори обичне метале у злато и да подари бесмртност. Ова идеја је паралелно коришћена за пречишћавање душе из њеног земаљског, нечистог стања у савршенство.
Историјски развој и кључне личности
У исламској традицији, алхемија има древне корене, повезане са Адамом и главним пророцима. Развој исламске алхемије је, према модерним истраживањима, смештен у 9. век. Најистакнутија фигура је Џабир ибн Хајан (Jābir ibn Hayyān), коме се приписује ауторство преко триста расправа, иако се сматра да су многе псеудепиграфске. Његови списи (Jabirian corpus) су важан извор информација о алхемијским техникама и опреми. У њима се развија теорија сумпора и живе, према којој сви метали садрже ова два елемента у различитим пропорцијама.
Теорија и пракса алхемије
Према Џабировом корпусу, метали се формирају из супротних елемената, а њихов квалитет се може изразити нумерички, попут музичке хармоније. Трансмутација се види као подешавање односа унутрашњих и спољашњих квалитета метала уз помоћ еликсира. Алхемијски еликсири су сматрани „лековима“ за метале, а сматрало се да један „главни еликсир“ може да претвори било који метал у злато. Џабир је увео иновативну технику дестилације органских материјала како би од њих добио еликсире, што показује медицинску оријентацију алхемије.
Противници и критика алхемије
Иако је била широко распрострањена, алхемија није имала подршку свих муслиманских научника. Познати филозоф Ибн Сина осудио ју је као узалудну активност, тврдећи да људи не могу да имитирају природу, већ да само производе супстанце које споља личе на драгоцене метале. Велики историчар Ибн Халдун такође је критиковао алхемију, одбацујући тврдње да се трансмутацијама усавршава природа механичким путем и истичући да се за еликсир користе животињски остаци, урин, кости, перје и сличне ствари.
Утицај на Запад
Исламска алхемија је доспела на Запад у 12. веку, углавном путем превода арапских списа на латински језик. Један од најстаријих превода је „О саставу алхемије“ (De compositione alchemiae) Роберта од Честера из 1144. године. Преводи Џабирових и Ал-Разијевих дела, као и других алхемијских текстова, били су познати у Европи до средине 13. века. Овај пренос знања имао је пресудну улогу у развоју западне алхемије и ране хемије.
0 Коментари